Veliko plavetnilo

Uklopi se već jednom u pesmu,

stopi se s mojim rečima,

i ne dozvoli da te poklopi

talas koji ti spremam,

Zaplivaj slobodno svojim mislima,

opusti svoje ruke i pusti neka te

nosi istina koju negde u sebi skrivaš.

Zaroni još jednom duboko

u potrazi za davno izgubljenim

blagom i ostacima duše svoje.

Tamo negde u tom plavetnilu

možda je rešenje tvoje slobode,

srećnih misli i slobodnog duha.

Umij se još jednom osmehom,

izroni sa plimom,vrati sa osekom

svojih skrivenih osećanja.

Ne odbijaj ničiju pomoć,

prihvati tajne mora kao svoje,

samo jako poželi i sve žedne

pustinje napoji srećom,

tu na kraju čeka te ruka

koja će te uvek pridržati,

čeka te neko ko želi da plave oči

spoji sa svojim zelenim rekama

kada se konačno pronađu na ušću.

Zorica Balać

...Da li je misao život ili pesma?

Eh da mi je samo početi,

da ispljunem

ovaj gorak ukus cigareta i hladne kafe.

Da ostane u meni

ono što sam nekada bila ja.

A ne ova gomila jada,

što zivi da joj prođe dan.

Kašljem,

a pljujem samo na sebe

i ono što sam ostavila iza.

Rupu bez dna,

jamu mračniju od noći

i tužnu od vrisaka izgubljenih dečijih snova.

Nisam ja ljudski otpadak,

i oni imaju više samopoštovanja i vere od mene.

Reči još ne izrečene silaze u želudac,

pa dalje gde već treba i kako im volja.

U suprotnom smeru,kao i ja,

moj život,misli,pesme u glavi

nestaju kako dodje po mene san.

Povratiću,najače što mogu

da izbacim bar nešto iz sebe

što ce ličiti na korist.

Možda nekada uspem

oprati tu štroku što stružem

je sa zidova svoje utrobe.

Možda nađe put ta reč,

što tera me da samo u mislima pišem pesme

i živim u njima svoj prokleti život.

Nisam vam valjda ogadila cigarete i kafu?

Ne verujem.To sam samo ja...i moje misli,

a rečima se već odavno ne služim kako treba...

Balać Zorica

O tišini ili …

Neko je u meni preko noći krišom ostavio

ptice,divlje,nemirne,po ceo dan lete

I vršljaju po mojim skrivenim plavim oblacima,

po mojim još neotkrivenim zvezdama,

ali duboko negde osećam nedostaje,

kao navika,ona stara sigurna tišina,

prazne misli,nikad izgovorene reči.

Plaše me ptice,čujem šta u meni govore

a ne želim jos uvek da budem njihov saveznik ni drug.

Pevaju one nežne pesme što samo pred san dolaze,

a ja ne prihvatam I ne želim da čujem,

ne želim da osećam šta one osećaju.

Bol,strah I oprez kao podsetnik jos uvek su tu.

Moj je život oduvek bio tišina,

a ptice,ptice su rođene da lete slobodno,

I ko sam ja da im prekidam let,

sada kada osećam da njihov let je i moj,

plaši me ta reč glasnija od svih tišina,taj let u nepoznato.

Ili možda znam ali ne priznajem?

Ili možda želim ali se plašim?

Ili možda sanjam budna?

Tišina ili ptice?

Samoća ili ljubav?

Zorica Balać

Praznina u sredini...

Smatraću te svojim neuspehom,promašajem,

dok ti budem gledala leđa u odlasku,

duboko uzdišući što nikako

nisam mogla da te promenim.

Nisam uspela da te zadržim

tu negde pored sebe,

da te saćuvam, pokažem ti

koliko još osmeha čuvam skrivenih,

koliko sam puna iznenađenja

kako si voleo da mi ponavljaš izazivajući me.

U meni spava i jauče

sva ljubav čuvana i upakovana

za nekoga ko je spreman

da je prihvati bezuslovno.

Nisam saznala da li si želeo baš toliko!

U tebi spava dečak koji

zatvorenih očiju juriša na vetrenjače

i kada to one nisu,

zbunjeno,namćorasto dete

u potrazi za nečijom pažnjom.

Da li si je prepoznao gledajući

me svakodnevno?

Jer i ja lutam svetom već jako dugo

i ne znam kako da pokažem

koliko mi je stalo da budeš srećan,

da budeš svoj a ipak voljen.

Ova ipak nije kao sve moje priče,

jer ti si drugačiji,divlje dete,

nezrelo,čudno,neshvaćeno,crna ovca.

Ja sam ti samo pružila ruku,

srce ti nisam otvorila,ne znam,

ne smem,zaboravila sam kako.

Plašila sam se da uplašiću te

svojim emocijama kojih ni

sama nisam svesna.

Sve do sada,kada osećam da odlaziš,

a ovo ostaje još jedna u nizu

mojih nedovršenih priča,

bez početka i bez kraja.

Samo ja i ti u sredini!

Balać Zorica

Patetika o nedostajanju

Nema šanse,

ovaj put neću upasti u zamku patetike.

Družimo se mi redovno,

ona mi se zavlači na kvarno pod kožu,

u pesme,tera me da kukam,

jaučem,zavijam,

kao besno kuče ili ranjeni vuk,

da pričam svima naglas kako mi nedostaješ,

da bez tebe ne znam gde ću,

a ja u stvari ne znam šta ću sa njom,

varalicom.

Tera mi vodu na oči,

ljigave pesme u glavu,

nesrećne horor misli.

Otkopča mi sve dugmiće

i gurne me da me svi vide,

a ja se pokrivam ušima

koliko nesreća i jad iz mene govore vriskom.

Kida mi srce i stiska ga jako,

u pete silazi na pomen tvoga imena,

u glavi mi pulsira

a telom prolaze trnci i jeza,glas mi

nestaje i prelazi u jecaje.

I sve bi to otišlo do vraga

da se ne znamo dobro ona i ja.

Sigurno bih do sad vene isekla,

skočila s mosta,

ostala bez imalo razuma i pameti,

bacila bi mi magiju,

mozak mi pomerila,

u ludu pretvorila,

zatvorenikom napravila,

e,ali znamo se mi,

a ja samo htedoh reći,

ipak mi po malo nedostaješ....

sasvim dovoljno da patetišem u inat!

Balać Zorica

A gde je proleće?

Guši,para mozak,nepoznati miris,

kucnulo je na moja vrata,nepozvano.

Na silu udišem nešto što na ljubav sluti,

zavode me njegove boje,traže osmeh,

ali beži mi svaka misao,

okreće se od mene kao stranac,

ne volim goste bez pitanja.

Sunce me grebe po licu,ne prija,

oči se mršte i kapci sklapaju,

u rukama još osećam mraz prošle zime.

Pokušavam ga na silu osetiti u sebi,

nikada mi nije išlo laganje

ne mogu oterati tmurne misli

i neke strašne istine.

Po prvi put mu okrećem leđa

bez nade da ću se nasmejati

kada ugledam leptire

kako sleću na neke druge ljude.

Ovo ipak nije moje proleće!

Copyright © Balać Zorica

Taoc mojih nemira

Sakrijem te preko dana

od ljudi negde duboko u sebe,

zatvorim sve izlaze da te neko

ne prepozna, ne vidi, ne odnese,

napravim te taocem.

Odrediš tako sebi dan

za odmor pa ležiš i pevušiš

a meni duša miruje,

upija te krvlju u sebe.

Nekada te potera vrag

pa vičeš i nervozno šetaš,

onda se iznenada zaletiš

pa trčkaraš naokolo,

a mene golica,

ne da mi mira tvoj nemir.

Dođu ti dani tuge,

vrlo često dugo, tiho plačeš

a meni jeza telom prolazi.

Tad obično napraviš izlet

do mog srca i pričaš mu

one tvoje priče, znaš one tvoje...

stegne tad,  zaboli,

moje srce ne bude uvek jako za dve tuge,

i njega boli ljubav.

Učini mi se kao da čvrsto ga zagriliš,

da zna da si uvek tu za njega

bez obzira na sve što nas deli.

Smešiš se redovno, onako od srca,

iskreno, kao da iznenada zasija sunce

ti uspeš da upališ iskre u mojim očima.

Imaš svu slobodu, uživaš,

takva sam, razmazila sam te,

sve što poželiš ostvarim

a ništa ne tražim zauzvrat.

I onda podne noć, pomislim vreme je,

treba da odmorimo oboje,

zato te puštam da okupaš

mi rečima nadolazeće snove,

pokriješ me tišinom, pokloniš mi poljubac,

pa mi u vazduhu odzvanja

ova pesma koju ti poklanjam,

a budim se iznova sa nadom

da ćeš kao u filmovima

možda jednom

zavoleti svoga otmičara.

Balać Zorica