Zorica Balać: prosinca 2012

Pec,pec

Nemoj tako neiskreno krasti moj najlepši osmeh,

nikada ga ne prekidaj nepotrebnim glupostima,

zagrebaćeš po površini moje osetljive kože

opećiće te otrovi možda tebi ne namenjeni,

isplivaće kroz moju patnju i jad,vriskom.

Ne prekidaj moj let u snove kroz nepoznato,

ne seci mi krila u tom letu još neviđenom,

nije moja reč samo moja,ali nikada tvoja neće postati,

ima i moja reč svoj neukaljani ponos,pravo,

dignute glave zaploviće slobodno kroz osude.

Vlasnik moje sreće odavno je poznat,ne brini,

samo ja gospodarim svojim krvavim srcem

i tajnama koje ono krije,sebično ih čuvam od takvih kao ti.

Ne čačkaj u nepoznate stvari,peckaju mesta gde diraš prstima,

kradeš mi samo moje istine,snove,maštanja,nade,

one se kriju u redovima koje samo pojedini osete.

Vrati se u svoj svet i ostani u njemu,vladaj spokojno,

svako je dovoljan sam sebi za nesreću,ne trebaš mi još i ti,

mani me se od srca ti poručujem,briši,nestani,teraj se.

Buđenje

Budim se iz dugog,strašnog polusna.

Umivam se po navici onim istim osmehom

što zima ga je otela,zavejala smetovima.

Otvoriću levo,pa desno oko,

uključiti brisačeda rasteraju kiše i njene sive prljave tragove.

Udahnuću mirise proleća da pročiste uzdahe

i oslobode teret ustajalih i uzaludnih reči.

Zagrliću vetar u prolazu strahom

da sa njim zajedno odlepršaju otežale misli.

Opraću istinom krvave ploćnike prošlih dana

da noge mi veselo koračaju cvetnim poljima.

Ukrotiću sebe kao nekada,utišaću nade,

da srce počne iznova pumpati krv u obraze,

s osmehom na licu,pesmom,raširenih ruku,

okrenuću se od zidina, potrčaću slobodna

u susret nekim novim veselim očima.

San je ipak preveliki zalogaj kada ga samo jednim srcem bojiš.

Ne krijem

Zazelene oči kad ih tako bisto

upiješ pogledom u sebe,

zasijaju nebom pa im se vidik raširi

do granica koje samo srcem su merljive.

Koja je to mera koja

svojom toplinom grudi zaposedne,

nemire u stomaku leptirima talasa,

dah u mirovanju upali željom?

Ne krije žarom omamljena duša

da je čarobni trenutak bio taj

kad mirisi tvoje kose na obrazu

postadoše gospodari pegica

što zaplesaše radosne na licu.

Usne počeše da peckaju

kad tvoje ruke obgrliše vazduh

koji me okružuje,

kao da je jedini koji si ikada udisao.

Telo se uznemiri i zagreje od topline

koju emituju atomi tvoje kože

dok prolaziš kroz moj život kao pesma.

Nanižem bisere u veliki osmeh

kao cirkuski klovn na svom prvom nastupu.

Poklonim se publici i sijam za oboje

dok sve svećice ne pregore od strasti.

Preko noći uključim agregat od zvezda

koje si posejao na nebu meni u čast

da se slučajno ne izgubimo voleći se u mraku.

Konci života

Grčevito pritežem konce

u strahu da ne popucaju šavovi

velike,crvljive rane.

Toliko sam srasla sa njom i nitima

da se i sama pod tvojim prstima

osećam kao marioneta

u prašnjavom,oronulom pozorištu,

željna da očuvam ono malo

duše,dostojanstva i ponosa

u borbi protiv sopstvenog srca

jer je ishod predstave odavno već poznat.

Padam olako na tvoje varke,

na ugrize zuba koji se pod kožu

zarivaju duboko praveći nove zareze.

Još uvek žare stari ožiljci,

podsećaju na stalni oprez

u igrama bez granica

u kojima priznajem da tako dobro varaš.

Ne nazirem im kraj jer

lukavo me vučeš u svoj svet.

Osećam da konci po šavovima pucaju.

Rane ponovo krvare.

Zatrpana u toj mreži prevara,

naivna,izgubljena ne shvatam

šta Ja uopšte tražim tu.

Bespomoćna urlam u lokvi krvi

tražeci od tebe odgovor i pomoć.

Zapetljana u kanape sudbine

zapomažem da me izvučeš i oslobodiš,

iz staklenog ormara gde držiš

zaključane svoje omiljene lutke.

Za igru…

San od šećerne vune

Dišeš u meni,kradom,osluškuješ,

gušiš me po danu,šapatom,

učauren u mojoj unutrašnjosti,

nestrpljivo očekuješ noć,meškoljiš se,

i dok polako tonem u san ulicama noći,

bliža sam ti tako sanjiva,pod zvezdama.

Upijam te kao suze,u strahu da ne ostane

ništa na javi kada kroz snove zaplovimo

ruku pod ruku,kao da žmurke igramo.

U tačno uvežbanom besprekornom ritmu,

kratkim,isprekidanim koracima,kao vojnici,

prvo ti,a zatim ja,nogu pred nogu,

pratimo put žutom popločane cigle

i sa nijm naš život u prelasku iz noći u dan.

Ja brižna,a opet strastvena,verna,

ti pažljiv,a opet uporan,hrabar,

prošetali smo rumeni putanjom snova

koju kao siročići po danu priželjkujemo.

Iza nas ostali su tragovi zgažene trave,

pobranog cveća,naše melodije ponešene vetrom,

bezbroj reči do sada prećutane,nemoćne.

Nismo se osvrtali na crne oblake

kada smo zagljeni trčali kroz nestvarno

kroz livade koje mirišu na proleće,

zanela nas je čarolija boja i mirisa

koje smo svojim čulima iznova stvarali.

Neće nas više umarati svakodnevne oluje

što vetrom nam po licu bore stvaraju,

cede nas kao prezrelo voće da sok naprave

i ogole nam ruke zarasle u kraste očaja

zenice maskiraju u laž o sreći,ne,neće nikada.

Ti i ja u idealnom svetu iluzije,tu iza duge,

gde sve staze vode kada po mraku zalutamo

živećemo naše male,tajne živote daleko od realnog

gde samoća iz naših vena na kvarno crpi krv.

Savršene uloge odlično pristaju po noći,u senci,

ali polako sa jutrom taj život počinje da gubi smisao

kada nas iznenadi i napusti čarolija nedosanjana

svet koji stvorismo od paučine i snova

šećerna vuna u slast pojedena,igra u dvoje.

Žmurim jer kad otvorim oči zaboleće želja,

ta kutija tajni tako dopadljivo zjapi prazna

a ovo moje naivno,detinjasto srce

tu negde pri dodiru dva sveta

oseti kako nam se ruke na trenutak dodirnuše

i nastavi da sanja budno,od sna odbačeno.

Odraz

Zagazi u tu masnu,

vodenu

mrlju na putu.

Nešto te sprečava?

Preskoči je

ili jednostavno zaobiđi.

Ostavi je da leži

sama na suncu.

Sama li je?

U njoj se još uvek

ogleda sunce,oblak

drveće,čak i ptice.

Neobično sija.

Još uvek skreće

pažnju prolaznika.

Baci u nju kamen,zamuti je.

Da oseti da je živa.

Neko se danas u njoj

zadnji put ogleda.

Sutra će već ispariti.

Neće od nje ostati ništa,

sem rupe...

Kuja

Ne traži me očima,zalutaćeš u izobilju cveća,

a ja nisam neka retka biljka,ne mirišem na želju.

Ne dodiruj me nežno kao ostale,

nećeš osetiti svilu pod prstima,

kopriva sama po sebi je odbojna,

opasna,u ruke se ne hvata.

Ne razgovaraj sa mnom

kao da mi iza ćoška kule gradiš

i obećavaš kraljevstva,

sirotinja ima dostojanstvo

i kada prosi darove bira.

Udostoji se ponekad,

saberi,preispitaj,zapitaj,

oslobodi tog osećaja straha.

Prepoznaj me pod svojom kožom,

mali talog prašine sam postala,

neprimetna iza tebe sam ostala.

Tu sam se sakrila,prestravljena,

ko na silu oteta od tela,kidnapovana.

Tamo ti već jako dugo ližem rane,

gulim kolena ribajući podove

natopljene tvojim patnjama,

bacam magiju da te snovi pogledaju

da u dan uđeš sa osmehom,uspehom.

Ponestaje mi vazduha,

pod kožom tesnom od nemira,očaja,

više me ništa tvoje ne zanima,potresa,

jer pseto u lancima konačno zavija,ujeda.

subota, 8. prosinca 2012.