Budim se iz dugog,strašnog polusna.
Umivam se po navici onim istim osmehom
što zima ga je otela,zavejala smetovima.
Otvoriću levo,pa desno oko,
uključiti brisačeda rasteraju kiše i njene sive prljave tragove.
Udahnuću mirise proleća da pročiste uzdahe
i oslobode teret ustajalih i uzaludnih reči.
Zagrliću vetar u prolazu strahom
da sa njim zajedno odlepršaju otežale misli.
Opraću istinom krvave ploćnike prošlih dana
da noge mi veselo koračaju cvetnim poljima.
Ukrotiću sebe kao nekada,utišaću nade,
da srce počne iznova pumpati krv u obraze,
s osmehom na licu,pesmom,raširenih ruku,
okrenuću se od zidina, potrčaću slobodna
u susret nekim novim veselim očima.
San je ipak preveliki zalogaj kada ga samo jednim srcem bojiš.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar