Zorica Balać: studenoga 2012

Još samo..

Zaljubi se u mene samo još ovaj put

prošaptala sam kroz paučinu od vazduha.

Ne gledaš me više onim sitnim

očima deteta zalutalog u velikoj šumi.

Sijaju pomalo čudno i pogled ti traži

neki drugi crveni kišobran

od pljuska da se sakrije.

Moja ruka nije dovoljno spretna

da prebroji sitne bore

na tvome licu,oko očiju.

Tvoje rame nije dovoljno udobno

da moja glava misli na njemu odmori.

Moje reči slobodno tumaraju svemirom

u nadi da ćeš ih pažljivo prepoznati.

Tvoji koraci više ne idu u paru

sa mojim starim crvenim cipelicama.

Kao da više nisi tu,u utrobi,

i ja se nasmejana obraćam mrtvacu,

očekujem od njega poljubac smrti,

dok mu kao pokvarena ploča

uporno ponavljam...

još samo ovaj put zaljubi se u mene,

još samo ovaj put.

Oblak

Otvaram prozor jer počinje da zaudara,

ovaj ustajali vazduh što nozdrve mi štipa.

Misli se zamrače i otežaju gorčinom,

pa nalegnu i pritisnu ovo malo preostale duše.

Reči postanu prljave od previše ponavljanja

a jeka u glavi nadjača tišinu koja i sama zapomaže.

Trgnu me želja,oči mi upiju predivno jutro,

pa mi se pogled zakači o jedan oblak mali.

Zaslepi me belina koja srećom ispuni mi vidik,

nežnoplavi svod prošara mi zenice vetrom.

Ponese me lak korak da ga uhvatim,osetim,

ostadoh očarana,zavedena tim nemirom.

Ovako slepa kod očiju nasedoh u trenu,

naivna,potrčah u susret lepom plavom danu.

Poskočih da ga ruke dodirnu,osete,

i izgubih zemlju pod trapavim nogama.

Previše nade u očima,suviše detinjih snova,

gase želju za onim jednim,neuhvatljivim.

Podignem tako ponekad pogled ka nebu,zaurlam,

vidim ga belog od pene,nestvarnog,dalekog.

Jednom ću možda i ja nečiji oblak postati.

U pesmi

Zasvrbe očajem sami vrhovi prstiju,

nekako čudno zagolica između rebara,

gorko slatka jeza kroz kičmu poteče.

Ne otimam se čudnom osećaju

da možda ipak postojiš negde u tom

svetu razmaka,zareza i tačaka.

Pomislih nesvesno,pod kožom slutim,

mogla bih te ponovo dotaći tako dalekog,

od čiste želje u osobu pretvoriti.

Tamo negde u tom nedorečenom svetu

gde još uvek nije sve zapisano u snovima

možda upravo sada prazan papir čeka

da se udruže linije,gumice i slova.

Pesmom te dozivam,oblikujem,pišem,

rukama usavršavam.šare iscrtavam,

mislima formiram,u njima te dišem.

Savršeno doziran za sve male hirove,

idealan za sve moje dečije prohteve

od blata izvaljan,običan,magičan.

Bio bi moj helijumski balončić

slobodan da nebesa na tren dotakneš

u mojim rukama nošen da se tamo i sviješ.

Na prsima srebrom da zablistaš,

ponosno istaknut kao značka

ona najlepša,omiljena od srca igračka.

Da mi osmehom osunčaš buduća jutra

u mojim detinjim rukama osvaneš,

u očima zanoćiš,sa zvezdama prenoćiš.

Za jednu običnu,sebičnu mrvu tvoje ljubavi

od prostih reči pesmu isplešču nitima

da te bar u pesmi na tren očaram iskrenim rečima.

Tuge 2nd part

Prigrlim svoju sestricu tugu

kao majčino čedo na grudi,

te zagrlim drhtavim nesrećnim rukama očajnice.

Pozdravim je najljubaznije sa “rođena moja”,

pa je odložim u vitrinu na kratko vreme

da odmorimo duše jedna od druge.

Teška srca se razdvojimo tako vezane,

zapetljane nitnama bola,koncima jada.

Korenje muka već odavno pustilo je

zajedničke suze u blatnjavu zemlju

u koju nogom života duboko zagazih.

Sve moje izgovorene reči,molitve

vremenom udahnu prizvuk kuknjave,

zapomaganja,vapaja,a u vazduhu naprave

vrtloge i posekotine zla,nesreće i odbačenosti.

Ne može ničija duša s tugom u ljubavi biti,

čudim se čudu,al eto ludosti,

ironije,ne mogu jedna bez druge opstati.

Venčani na silu,ljubavnici,

oteti a spojeni dok smrt ih ne rastavi.

Samim rođenjem,tim sudbinskim brakom,

duša osuđena na propast,na večiti pakao,

sve dok tuga ne sagori je

najačim a najlepšim plamenom ljubavi.

Ostaci od duše

Zaigram se ponekad

u prostorijama svojih misli

uspomenom na tebe.

Presvučem se u sećanje

pa prevarim glupavu sebe

da ponovo osećam srcem.

Pomeraju u meni njegovi otkucaji

zastore već jednom otkrivene,

koje sam utabala živeći za tren,

kada sam disala,čovekom se zvala.

Osetim se lagana,duhom smela,

krenem nebo prstom dotaći,

golicati zvezde,nasmešiti im se,

kroz ljude gledati,znati,

u njima videti žar,dar da vole.

Samo videti,ne i ponovo osetiti.

Udaram osakaćena bolom u zidove

tvojih otisaka na mojoj koži,

uzdaha u reč pretvorenih.

Nema izlaza iz sobe

pune prodavaca magle i praznih obećanja.

Zalutam u očaj

kada shvatim da ništa mi ne znače,

svi ti ljudi,odlaze,dok ja ostajem

na vetrometini života

čekajuci da me nečije misli dotaknu

i tamo se zadrže kao krpelji.

Simulacija ljubavi

Otkini flaster sa moje kože,

možda povuče promaja

kroz otvor što zjapi i bode ti oči

da ga pročačkaš prstima

i usput slučajno otkloniš kvar.

Možda zaigraš na kartu

dobrotvora pa mi kroz srce siđeš

do peta svojim rengenskim zracima

u potrazi za mrvicama sreće,

kao balavi dečkić koji se zaigrao

autićima u tuđem dvorištu.

Vikaću jako u pomoć

kada krenem da presvlačim

svoju kožu jer postaje pretesna

za još jednu simulaciju ljubavi.

Ujutro kada otvorimo žaluzine

ostaćemo kao puževi najureni

iz svojih staništa zbog neplaćene kirije.

Goli,prljavi i odbačeni.

Ptica rugalica

Angažujem ponekad pticu rugalicu

da mi snove naruži, pa da kao prava

konačno prestanem verovati u njih.

Poleti čovek nebu pod oblake

kao iz praćke bačen,

hteo bi da dosanja one zašivene tajne,

zaostale iz prethodnih ratova sa samim sobom.

Pustim je da se sa mnom grubo našali

dok hitro koračam s rukama na očima,

osmehe prosipam, uverena da verujem.

Zamuti mi se vid od samopouzdanja

jer je čujem kako mi kljuca u mozak

da je led tanak, opasan,

za moje nesrećne i vezane noge i da moram

da ga probam, ugazim i potonem.

Verujem, slepo verujem ljudima,

a ne usuđujem se pomiriti sa tim

da svako stiče pravo

da podjednako seje dobro i zlo,

i da je tako zapisano.

I da sama prizivajući to nešto

da me osvesti, saplete, umije,

slutim da grešim, da ustajem i padam

s razlogom, da bi se poravnalo

ono što u nama samima stanuje.

Malo dobrog u svakom zlu,

pomalo lošeg u svakom dobru.

Oblak prašine

Poželeh da nestanem danas,

da trčećim korakom dok zamičem

za ćošak stvarnosti podignem veliku prašinu

i ostavim čudesno lepršavi trag za sobom.

Mada realno, oblak prašine mi sada deluje

kao sigurno utočište i prva pomoć

da sakrijem se od sopstvenog straha

i trenja svoje kože pod tvojim prstima.

Zavaram trag na par dana vukovima

i zmijama jer odćutim sve gluposti

u međuvremenu neizrečene.

Pokrijem se teškim olujnim oblacima

i nepovezanim rečenicama da me ne upita neko

zašto te ne spominjem danima.

Slažem časovnik da ja nisam

velika kazaljka koja progoni malu,

i da ti ustvari sve vreme

šurujes sa Ivicom i Maricom

koji te navode mrvicama pažnje na moj put.

Posrnem od nemoći da savladam tajni jezik

kojim mi govoriš da ti očajnički trebam,

a sa druge strane nimalo ne pridaješ značaja

pajacu koji te danonoćno animira.

Ne vidim svrhu počasnog mesta u tvom životu

a ni pohvale koje dobijam

dok gazim po svojim tek izgovorenim rečima,

uporno gubeći se u sitnim lažima.

Kao da me sve vreme okrećeš protiv sebe

pa ponovo vezuješ onim koncima sujete,

dok konačno ne nestanem iz tvog vidokruga

i utopim se u spasonosnom oblaku.

subota, 17. studenoga 2012.