Angažujem ponekad pticu rugalicu
da mi snove naruži, pa da kao prava
konačno prestanem verovati u njih.
Poleti čovek nebu pod oblake
kao iz praćke bačen,
hteo bi da dosanja one zašivene tajne,
zaostale iz prethodnih ratova sa samim sobom.
Pustim je da se sa mnom grubo našali
dok hitro koračam s rukama na očima,
osmehe prosipam, uverena da verujem.
Zamuti mi se vid od samopouzdanja
jer je čujem kako mi kljuca u mozak
da je led tanak, opasan,
za moje nesrećne i vezane noge i da moram
da ga probam, ugazim i potonem.
Verujem, slepo verujem ljudima,
a ne usuđujem se pomiriti sa tim
da svako stiče pravo
da podjednako seje dobro i zlo,
i da je tako zapisano.
I da sama prizivajući to nešto
da me osvesti, saplete, umije,
slutim da grešim, da ustajem i padam
s razlogom, da bi se poravnalo
ono što u nama samima stanuje.
Malo dobrog u svakom zlu,
pomalo lošeg u svakom dobru.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar