Poželeh da nestanem danas,
da trčećim korakom dok zamičem
za ćošak stvarnosti podignem veliku prašinu
i ostavim čudesno lepršavi trag za sobom.
Mada realno, oblak prašine mi sada deluje
kao sigurno utočište i prva pomoć
da sakrijem se od sopstvenog straha
i trenja svoje kože pod tvojim prstima.
Zavaram trag na par dana vukovima
i zmijama jer odćutim sve gluposti
u međuvremenu neizrečene.
Pokrijem se teškim olujnim oblacima
i nepovezanim rečenicama da me ne upita neko
zašto te ne spominjem danima.
Slažem časovnik da ja nisam
velika kazaljka koja progoni malu,
i da ti ustvari sve vreme
šurujes sa Ivicom i Maricom
koji te navode mrvicama pažnje na moj put.
Posrnem od nemoći da savladam tajni jezik
kojim mi govoriš da ti očajnički trebam,
a sa druge strane nimalo ne pridaješ značaja
pajacu koji te danonoćno animira.
Ne vidim svrhu počasnog mesta u tvom životu
a ni pohvale koje dobijam
dok gazim po svojim tek izgovorenim rečima,
uporno gubeći se u sitnim lažima.
Kao da me sve vreme okrećeš protiv sebe
pa ponovo vezuješ onim koncima sujete,
dok konačno ne nestanem iz tvog vidokruga
i utopim se u spasonosnom oblaku.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar