Oblak

Otvaram prozor jer počinje da zaudara,

ovaj ustajali vazduh što nozdrve mi štipa.

Misli se zamrače i otežaju gorčinom,

pa nalegnu i pritisnu ovo malo preostale duše.

Reči postanu prljave od previše ponavljanja

a jeka u glavi nadjača tišinu koja i sama zapomaže.

Trgnu me želja,oči mi upiju predivno jutro,

pa mi se pogled zakači o jedan oblak mali.

Zaslepi me belina koja srećom ispuni mi vidik,

nežnoplavi svod prošara mi zenice vetrom.

Ponese me lak korak da ga uhvatim,osetim,

ostadoh očarana,zavedena tim nemirom.

Ovako slepa kod očiju nasedoh  u trenu,

naivna,potrčah u susret lepom plavom danu.

Poskočih da ga ruke dodirnu,osete,

i izgubih zemlju pod trapavim nogama.

Previše nade u očima,suviše detinjih snova,

gase želju za onim jednim,neuhvatljivim.

Podignem tako ponekad pogled ka nebu,zaurlam,

vidim ga belog od pene,nestvarnog,dalekog.

Jednom ću možda i ja nečiji oblak postati.

Copyright © Balać Zorica