Prigrlim svoju sestricu tugu
kao majčino čedo na grudi,
te zagrlim drhtavim nesrećnim rukama očajnice.
Pozdravim je najljubaznije sa “rođena moja”,
pa je odložim u vitrinu na kratko vreme
da odmorimo duše jedna od druge.
Teška srca se razdvojimo tako vezane,
zapetljane nitnama bola,koncima jada.
Korenje muka već odavno pustilo je
zajedničke suze u blatnjavu zemlju
u koju nogom života duboko zagazih.
Sve moje izgovorene reči,molitve
vremenom udahnu prizvuk kuknjave,
zapomaganja,vapaja,a u vazduhu naprave
vrtloge i posekotine zla,nesreće i odbačenosti.
Ne može ničija duša s tugom u ljubavi biti,
čudim se čudu,al eto ludosti,
ironije,ne mogu jedna bez druge opstati.
Venčani na silu,ljubavnici,
oteti a spojeni dok smrt ih ne rastavi.
Samim rođenjem,tim sudbinskim brakom,
duša osuđena na propast,na večiti pakao,
sve dok tuga ne sagori je
najačim a najlepšim plamenom ljubavi.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar