Zorica Balać: 2012

subota, 8. prosinca 2012.

Pec,pec

Nemoj tako neiskreno krasti moj najlepši osmeh,

nikada ga ne prekidaj nepotrebnim glupostima,

zagrebaćeš po površini moje osetljive kože

opećiće te otrovi možda tebi ne namenjeni,

isplivaće kroz moju patnju i jad,vriskom.

Ne prekidaj moj let u snove kroz nepoznato,

ne seci mi krila u tom letu još neviđenom,

nije moja reč samo moja,ali nikada tvoja neće postati,

ima i moja reč svoj neukaljani ponos,pravo,

dignute glave zaploviće slobodno kroz osude.

Vlasnik moje sreće odavno je poznat,ne brini,

samo ja gospodarim svojim krvavim srcem

i tajnama koje ono krije,sebično ih čuvam od takvih kao ti.

Ne čačkaj u nepoznate stvari,peckaju mesta gde diraš prstima,

kradeš mi samo moje istine,snove,maštanja,nade,

one se kriju u redovima koje samo pojedini osete.

Vrati se u svoj svet i ostani u njemu,vladaj spokojno,

svako je dovoljan sam sebi za nesreću,ne trebaš mi još i ti,

mani me se od srca ti poručujem,briši,nestani,teraj se.

Buđenje

Budim se iz dugog,strašnog polusna.

Umivam se po navici onim istim osmehom

što zima ga je otela,zavejala smetovima.

Otvoriću levo,pa desno oko,

uključiti brisačeda rasteraju kiše i njene sive prljave tragove.

Udahnuću mirise proleća da pročiste uzdahe

i oslobode teret ustajalih i uzaludnih reči.

Zagrliću vetar u prolazu strahom

da sa njim zajedno odlepršaju otežale misli.

Opraću istinom krvave ploćnike prošlih dana

da noge mi veselo koračaju cvetnim poljima.

Ukrotiću sebe kao nekada,utišaću nade,

da srce počne iznova pumpati krv u obraze,

s osmehom na licu,pesmom,raširenih ruku,

okrenuću se od zidina, potrčaću slobodna

u susret nekim novim veselim očima.

San je ipak preveliki zalogaj kada ga samo jednim srcem bojiš.

Ne krijem

Zazelene oči kad ih tako bisto

upiješ pogledom u sebe,

zasijaju nebom pa im se vidik raširi

do granica koje samo srcem su merljive.

Koja je to mera koja

svojom toplinom grudi zaposedne,

nemire u stomaku leptirima talasa,

dah u mirovanju upali željom?

Ne krije žarom omamljena duša

da je čarobni trenutak bio taj

kad mirisi tvoje kose na obrazu

postadoše gospodari pegica

što zaplesaše radosne na licu.

Usne počeše da peckaju

kad tvoje ruke obgrliše vazduh

koji me okružuje,

kao da je jedini koji si ikada udisao.

Telo se uznemiri i zagreje od topline

koju emituju atomi tvoje kože

dok prolaziš kroz moj život kao pesma.

Nanižem bisere u veliki osmeh

kao cirkuski klovn na svom prvom nastupu.

Poklonim se publici i sijam za oboje

dok sve svećice ne pregore od strasti.

Preko noći uključim agregat od zvezda

koje si posejao na nebu meni u čast

da se slučajno ne izgubimo voleći se u mraku.

Konci života

Grčevito pritežem konce

u strahu da ne popucaju šavovi

velike,crvljive rane.

Toliko sam srasla sa njom i nitima

da se i sama pod tvojim prstima

osećam kao marioneta

u prašnjavom,oronulom pozorištu,

željna da očuvam ono malo

duše,dostojanstva i ponosa

u borbi protiv sopstvenog srca

jer je ishod predstave odavno već poznat.

Padam olako na tvoje varke,

na ugrize zuba koji se pod kožu

zarivaju duboko praveći nove zareze.

Još uvek žare stari ožiljci,

podsećaju na stalni oprez

u igrama bez granica

u kojima priznajem da tako dobro varaš.

Ne nazirem im kraj jer

lukavo me vučeš u svoj svet.

Osećam da konci po šavovima pucaju.

Rane ponovo krvare.

Zatrpana u toj mreži prevara,

naivna,izgubljena ne shvatam

šta Ja uopšte tražim tu.

Bespomoćna urlam u lokvi krvi

tražeci od tebe odgovor i pomoć.

Zapetljana u kanape sudbine

zapomažem da me izvučeš i oslobodiš,

iz staklenog ormara gde držiš

zaključane svoje omiljene lutke.

Za igru…

San od šećerne vune

Dišeš u meni,kradom,osluškuješ,

gušiš me po danu,šapatom,

učauren u mojoj unutrašnjosti,

nestrpljivo očekuješ noć,meškoljiš se,

i dok polako tonem u san ulicama noći,

bliža sam ti tako sanjiva,pod zvezdama.

Upijam te kao suze,u strahu da ne ostane

ništa na javi kada kroz snove zaplovimo

ruku pod ruku,kao da žmurke igramo.

U tačno uvežbanom besprekornom ritmu,

kratkim,isprekidanim koracima,kao vojnici,

prvo ti,a zatim ja,nogu pred nogu,

pratimo put žutom popločane cigle

i sa nijm naš život u prelasku iz noći u dan.

Ja brižna,a opet strastvena,verna,

ti pažljiv,a opet uporan,hrabar,

prošetali smo rumeni putanjom snova

koju kao siročići po danu priželjkujemo.

Iza nas ostali su tragovi zgažene trave,

pobranog cveća,naše melodije ponešene vetrom,

bezbroj reči do sada prećutane,nemoćne.

Nismo se osvrtali na crne oblake

kada smo zagljeni trčali kroz nestvarno

kroz livade koje mirišu na proleće,

zanela nas je čarolija boja i mirisa

koje smo svojim čulima iznova stvarali.

Neće nas više umarati svakodnevne oluje

što vetrom nam po licu bore stvaraju,

cede nas kao prezrelo voće da sok naprave

i ogole nam ruke zarasle u kraste očaja

zenice maskiraju u laž o sreći,ne,neće nikada.

Ti i ja u idealnom svetu iluzije,tu iza duge,

gde sve staze vode kada po mraku zalutamo

živećemo naše male,tajne živote daleko od realnog

gde samoća iz naših vena na kvarno crpi krv.

Savršene uloge odlično pristaju po noći,u senci,

ali polako sa jutrom taj život počinje da gubi smisao

kada nas iznenadi i napusti čarolija nedosanjana

svet koji stvorismo od paučine i snova

šećerna vuna u slast pojedena,igra u dvoje.

Žmurim jer kad otvorim oči zaboleće želja,

ta kutija tajni tako dopadljivo zjapi prazna

a ovo moje naivno,detinjasto srce

tu negde pri dodiru dva sveta

oseti kako nam se ruke na trenutak dodirnuše

i nastavi da sanja budno,od sna odbačeno.

Odraz

Zagazi u tu masnu,

vodenu

mrlju na putu.

Nešto te sprečava?

Preskoči je

ili jednostavno zaobiđi.

Ostavi je da leži

sama na suncu.

Sama li je?

U njoj se još uvek

ogleda sunce,oblak

drveće,čak i ptice.

Neobično sija.

Još uvek skreće

pažnju prolaznika.

Baci u nju kamen,zamuti je.

Da oseti da je živa.

Neko se danas u njoj

zadnji put ogleda.

Sutra će već ispariti.

Neće od nje ostati ništa,

sem rupe...

Kuja

Ne traži me očima,zalutaćeš u izobilju cveća,

a ja nisam neka retka biljka,ne mirišem na želju.

Ne dodiruj me nežno kao ostale,

nećeš osetiti svilu pod prstima,

kopriva sama po sebi je odbojna,

opasna,u ruke se ne hvata.

Ne razgovaraj sa mnom

kao da mi iza ćoška kule gradiš

i obećavaš kraljevstva,

sirotinja ima dostojanstvo

i kada prosi darove bira.

Udostoji se ponekad,

saberi,preispitaj,zapitaj,

oslobodi tog osećaja straha.

Prepoznaj me pod svojom kožom,

mali talog prašine sam postala,

neprimetna iza tebe sam ostala.

Tu sam se sakrila,prestravljena,

ko na silu oteta od tela,kidnapovana.

Tamo ti već jako dugo ližem rane,

gulim kolena ribajući podove

natopljene tvojim patnjama,

bacam magiju da te snovi pogledaju

da u dan uđeš sa osmehom,uspehom.

Ponestaje mi vazduha,

pod kožom tesnom od nemira,očaja,

više me ništa tvoje ne zanima,potresa,

jer pseto u lancima konačno zavija,ujeda.

subota, 17. studenoga 2012.

Još samo..

Zaljubi se u mene samo još ovaj put

prošaptala sam kroz paučinu od vazduha.

Ne gledaš me više onim sitnim

očima deteta zalutalog u velikoj šumi.

Sijaju pomalo čudno i pogled ti traži

neki drugi crveni kišobran

od pljuska da se sakrije.

Moja ruka nije dovoljno spretna

da prebroji sitne bore

na tvome licu,oko očiju.

Tvoje rame nije dovoljno udobno

da moja glava misli na njemu odmori.

Moje reči slobodno tumaraju svemirom

u nadi da ćeš ih pažljivo prepoznati.

Tvoji koraci više ne idu u paru

sa mojim starim crvenim cipelicama.

Kao da više nisi tu,u utrobi,

i ja se nasmejana obraćam mrtvacu,

očekujem od njega poljubac smrti,

dok mu kao pokvarena ploča

uporno ponavljam...

još samo ovaj put zaljubi se u mene,

još samo ovaj put.

Oblak

Otvaram prozor jer počinje da zaudara,

ovaj ustajali vazduh što nozdrve mi štipa.

Misli se zamrače i otežaju gorčinom,

pa nalegnu i pritisnu ovo malo preostale duše.

Reči postanu prljave od previše ponavljanja

a jeka u glavi nadjača tišinu koja i sama zapomaže.

Trgnu me želja,oči mi upiju predivno jutro,

pa mi se pogled zakači o jedan oblak mali.

Zaslepi me belina koja srećom ispuni mi vidik,

nežnoplavi svod prošara mi zenice vetrom.

Ponese me lak korak da ga uhvatim,osetim,

ostadoh očarana,zavedena tim nemirom.

Ovako slepa kod očiju nasedoh u trenu,

naivna,potrčah u susret lepom plavom danu.

Poskočih da ga ruke dodirnu,osete,

i izgubih zemlju pod trapavim nogama.

Previše nade u očima,suviše detinjih snova,

gase želju za onim jednim,neuhvatljivim.

Podignem tako ponekad pogled ka nebu,zaurlam,

vidim ga belog od pene,nestvarnog,dalekog.

Jednom ću možda i ja nečiji oblak postati.

U pesmi

Zasvrbe očajem sami vrhovi prstiju,

nekako čudno zagolica između rebara,

gorko slatka jeza kroz kičmu poteče.

Ne otimam se čudnom osećaju

da možda ipak postojiš negde u tom

svetu razmaka,zareza i tačaka.

Pomislih nesvesno,pod kožom slutim,

mogla bih te ponovo dotaći tako dalekog,

od čiste želje u osobu pretvoriti.

Tamo negde u tom nedorečenom svetu

gde još uvek nije sve zapisano u snovima

možda upravo sada prazan papir čeka

da se udruže linije,gumice i slova.

Pesmom te dozivam,oblikujem,pišem,

rukama usavršavam.šare iscrtavam,

mislima formiram,u njima te dišem.

Savršeno doziran za sve male hirove,

idealan za sve moje dečije prohteve

od blata izvaljan,običan,magičan.

Bio bi moj helijumski balončić

slobodan da nebesa na tren dotakneš

u mojim rukama nošen da se tamo i sviješ.

Na prsima srebrom da zablistaš,

ponosno istaknut kao značka

ona najlepša,omiljena od srca igračka.

Da mi osmehom osunčaš buduća jutra

u mojim detinjim rukama osvaneš,

u očima zanoćiš,sa zvezdama prenoćiš.

Za jednu običnu,sebičnu mrvu tvoje ljubavi

od prostih reči pesmu isplešču nitima

da te bar u pesmi na tren očaram iskrenim rečima.

Tuge 2nd part

Prigrlim svoju sestricu tugu

kao majčino čedo na grudi,

te zagrlim drhtavim nesrećnim rukama očajnice.

Pozdravim je najljubaznije sa “rođena moja”,

pa je odložim u vitrinu na kratko vreme

da odmorimo duše jedna od druge.

Teška srca se razdvojimo tako vezane,

zapetljane nitnama bola,koncima jada.

Korenje muka već odavno pustilo je

zajedničke suze u blatnjavu zemlju

u koju nogom života duboko zagazih.

Sve moje izgovorene reči,molitve

vremenom udahnu prizvuk kuknjave,

zapomaganja,vapaja,a u vazduhu naprave

vrtloge i posekotine zla,nesreće i odbačenosti.

Ne može ničija duša s tugom u ljubavi biti,

čudim se čudu,al eto ludosti,

ironije,ne mogu jedna bez druge opstati.

Venčani na silu,ljubavnici,

oteti a spojeni dok smrt ih ne rastavi.

Samim rođenjem,tim sudbinskim brakom,

duša osuđena na propast,na večiti pakao,

sve dok tuga ne sagori je

najačim a najlepšim plamenom ljubavi.

Ostaci od duše

Zaigram se ponekad

u prostorijama svojih misli

uspomenom na tebe.

Presvučem se u sećanje

pa prevarim glupavu sebe

da ponovo osećam srcem.

Pomeraju u meni njegovi otkucaji

zastore već jednom otkrivene,

koje sam utabala živeći za tren,

kada sam disala,čovekom se zvala.

Osetim se lagana,duhom smela,

krenem nebo prstom dotaći,

golicati zvezde,nasmešiti im se,

kroz ljude gledati,znati,

u njima videti žar,dar da vole.

Samo videti,ne i ponovo osetiti.

Udaram osakaćena bolom u zidove

tvojih otisaka na mojoj koži,

uzdaha u reč pretvorenih.

Nema izlaza iz sobe

pune prodavaca magle i praznih obećanja.

Zalutam u očaj

kada shvatim da ništa mi ne znače,

svi ti ljudi,odlaze,dok ja ostajem

na vetrometini života

čekajuci da me nečije misli dotaknu

i tamo se zadrže kao krpelji.

Simulacija ljubavi

Otkini flaster sa moje kože,

možda povuče promaja

kroz otvor što zjapi i bode ti oči

da ga pročačkaš prstima

i usput slučajno otkloniš kvar.

Možda zaigraš na kartu

dobrotvora pa mi kroz srce siđeš

do peta svojim rengenskim zracima

u potrazi za mrvicama sreće,

kao balavi dečkić koji se zaigrao

autićima u tuđem dvorištu.

Vikaću jako u pomoć

kada krenem da presvlačim

svoju kožu jer postaje pretesna

za još jednu simulaciju ljubavi.

Ujutro kada otvorimo žaluzine

ostaćemo kao puževi najureni

iz svojih staništa zbog neplaćene kirije.

Goli,prljavi i odbačeni.

Ptica rugalica

Angažujem ponekad pticu rugalicu

da mi snove naruži, pa da kao prava

konačno prestanem verovati u njih.

Poleti čovek nebu pod oblake

kao iz praćke bačen,

hteo bi da dosanja one zašivene tajne,

zaostale iz prethodnih ratova sa samim sobom.

Pustim je da se sa mnom grubo našali

dok hitro koračam s rukama na očima,

osmehe prosipam, uverena da verujem.

Zamuti mi se vid od samopouzdanja

jer je čujem kako mi kljuca u mozak

da je led tanak, opasan,

za moje nesrećne i vezane noge i da moram

da ga probam, ugazim i potonem.

Verujem, slepo verujem ljudima,

a ne usuđujem se pomiriti sa tim

da svako stiče pravo

da podjednako seje dobro i zlo,

i da je tako zapisano.

I da sama prizivajući to nešto

da me osvesti, saplete, umije,

slutim da grešim, da ustajem i padam

s razlogom, da bi se poravnalo

ono što u nama samima stanuje.

Malo dobrog u svakom zlu,

pomalo lošeg u svakom dobru.

Oblak prašine

Poželeh da nestanem danas,

da trčećim korakom dok zamičem

za ćošak stvarnosti podignem veliku prašinu

i ostavim čudesno lepršavi trag za sobom.

Mada realno, oblak prašine mi sada deluje

kao sigurno utočište i prva pomoć

da sakrijem se od sopstvenog straha

i trenja svoje kože pod tvojim prstima.

Zavaram trag na par dana vukovima

i zmijama jer odćutim sve gluposti

u međuvremenu neizrečene.

Pokrijem se teškim olujnim oblacima

i nepovezanim rečenicama da me ne upita neko

zašto te ne spominjem danima.

Slažem časovnik da ja nisam

velika kazaljka koja progoni malu,

i da ti ustvari sve vreme

šurujes sa Ivicom i Maricom

koji te navode mrvicama pažnje na moj put.

Posrnem od nemoći da savladam tajni jezik

kojim mi govoriš da ti očajnički trebam,

a sa druge strane nimalo ne pridaješ značaja

pajacu koji te danonoćno animira.

Ne vidim svrhu počasnog mesta u tvom životu

a ni pohvale koje dobijam

dok gazim po svojim tek izgovorenim rečima,

uporno gubeći se u sitnim lažima.

Kao da me sve vreme okrećeš protiv sebe

pa ponovo vezuješ onim koncima sujete,

dok konačno ne nestanem iz tvog vidokruga

i utopim se u spasonosnom oblaku.