Zaigram se ponekad
u prostorijama svojih misli
uspomenom na tebe.
Presvučem se u sećanje
pa prevarim glupavu sebe
da ponovo osećam srcem.
Pomeraju u meni njegovi otkucaji
zastore već jednom otkrivene,
koje sam utabala živeći za tren,
kada sam disala,čovekom se zvala.
Osetim se lagana,duhom smela,
krenem nebo prstom dotaći,
golicati zvezde,nasmešiti im se,
kroz ljude gledati,znati,
u njima videti žar,dar da vole.
Samo videti,ne i ponovo osetiti.
Udaram osakaćena bolom u zidove
tvojih otisaka na mojoj koži,
uzdaha u reč pretvorenih.
Nema izlaza iz sobe
pune prodavaca magle i praznih obećanja.
Zalutam u očaj
kada shvatim da ništa mi ne znače,
svi ti ljudi,odlaze,dok ja ostajem
na vetrometini života
čekajuci da me nečije misli dotaknu
i tamo se zadrže kao krpelji.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar