Zasvrbe očajem sami vrhovi prstiju,
nekako čudno zagolica između rebara,
gorko slatka jeza kroz kičmu poteče.
Ne otimam se čudnom osećaju
da možda ipak postojiš negde u tom
svetu razmaka,zareza i tačaka.
Pomislih nesvesno,pod kožom slutim,
mogla bih te ponovo dotaći tako dalekog,
od čiste želje u osobu pretvoriti.
Tamo negde u tom nedorečenom svetu
gde još uvek nije sve zapisano u snovima
možda upravo sada prazan papir čeka
da se udruže linije,gumice i slova.
Pesmom te dozivam,oblikujem,pišem,
rukama usavršavam.šare iscrtavam,
mislima formiram,u njima te dišem.
Savršeno doziran za sve male hirove,
idealan za sve moje dečije prohteve
od blata izvaljan,običan,magičan.
Bio bi moj helijumski balončić
slobodan da nebesa na tren dotakneš
u mojim rukama nošen da se tamo i sviješ.
Na prsima srebrom da zablistaš,
ponosno istaknut kao značka
ona najlepša,omiljena od srca igračka.
Da mi osmehom osunčaš buduća jutra
u mojim detinjim rukama osvaneš,
u očima zanoćiš,sa zvezdama prenoćiš.
Za jednu običnu,sebičnu mrvu tvoje ljubavi
od prostih reči pesmu isplešču nitima
da te bar u pesmi na tren očaram iskrenim rečima.
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar