Zorica Balać: listopada 2012

srijeda, 24. listopada 2012.

Parčence sećanja

Dan mi osunča lice jutarnjim zrakom,

krenem nogom da zakoračim u javu

ali me san naglo povuče nazad

i ošamari podsvesnom željom.

Ko na levoj osvane,ne saplete se uvek

o kamenje svojih kozjih staza,

poželi da doživi nedoživljeno

i vrati se nazad da snu dosanja san.

Zakoračim i posrnem na prvom stepeniku,

od neverice protrljam oči i vidim lice dečaka.

Osvesti me njegov nevin,iskričav osmeh

i podseti na to kakav si nekada bio.

U svojoj maloj plavoj haljinici

kojom se vetar nežno poigrava

protrčim pored tebe, za rukav te povučem

ne bi li me primetio šetajući u oblacima.

Glavu dečiju izgubim pa krenem tvojim tragom,

rumena od osećaja koje još uvek ne poznajem,

a znam da želim i moram slepo da pratim.

Mladić i devojka zagrljeni u zimskoj noći,

idila koju ni sneg koji veje ne može pokvariti,

zagledani jedno u drugo ne primećuju nikoga,

slepi od ljubavi veruju u sreću koja im se smeši.

Scena treća,noć,muk ,jedva da te gledam u oči

od zelenog sjaja u njima,znam da je od suza,

zanemim od nemoći,naslućujem dok plačemo zajedno

da me grliš poslednji put u životu.

Prekid filma,dubok uzdah,tup pogled u plafon,

ponovo preživljen najlepši deo života,

u segmentima,kao nemi film doživljen

od srca otrgnut deo,snu zauvek poklonjen.

Putevi

Otišao si strmim putem kojim te život

povukao za rukav da rešite nesuglasice.

Nisi mi se javio,mahnuo,shvatio si

da te ne bih nikada više za ruke držala

i kolena krvava čistila kada bi posrnuo

i valjao se u prašini prošlosti

zbog svog slepog verovanja u idole.

Ni ja odavno ne verujem u njih,

posrćem,ali se ne molim istom bogu.

Utišan je,ubijen pokušaj

da jedan zdrav osećaj postavi

dvoje ljudi na svoje mesto.

Svako je otišao na svoju stranu.

Ostao je samo muk,tišina i mir

koji tako neobično prija.

Reči

Konačno sigurna da sam sve moguće reči

potrošila pišući pesme o tebi,

kroz svaku si se provukao kao kroz iglene uši.

Verujem da sam ti u njima rekla

ono što nikad nisam smela i više od toga.

Htela sam da te zadržim,da mi duže potraješ,

da sećanje na ono naše lepo ostane zauvek.

Ali ne prija ni sećanje i što te više vraćam

u pesme sve me više pesmom boliš.

Pomislim pisaću, kroz reči ću sebe olakšati,

olakšam dušu a ona ponovo tobom oteža.

Ponadam se nestaćeš,ali ti si ponovu tu,

lukavo se smešiš,rukom mi odmahuješ.

Izađi kroz pesmu,u vetar se pretvori,

nestani da mogu ponovo slobodno disati,

da kad udahnem ne stegne oko srca tvoje prisustvo.

Pretvori se u malu pticu,odleti daleko,

zapevaj nekom drugom pesmu u koju će ludo verovati.

Kod mene si svoje odavno otpevao.

U čekaonici

Kako ću sutra na oči onome gore

ili onome dole kad dođe moj red?

Na ovaj put krenula sam bosa,rođenjem

žigosana samo svojim imenom i prezimenom.

Bleda silueta od žene,ogoljena do kostiju,

svačija i ničija igračka,lomnjena vetrovima

što joj kroz prazna rebra godinama

prave promaju šibajuci mali crveni organ.

Silovana duša od raznoraznih paćenika

koji su je iskoristili da im ulepša šareni okvir

od praznine i slamnatog pruća

dok su ganjali i plašili ptice na poljima stvarnosti.

Misli uzaludne,nošene,prohujale,

u nepovrat poslate da im se zagubi svaki trag.

Cipele razgažene kilometrima

patnje i neuzvraćenih osmeha,

pohabane od uzaludnog pokušaja daha

da uhvati proleće u vazduhu.

Da li sam zbog toga manje čovek

sa obrazom crvene jabuke,

čistom kao suza koja je redovno

zalivala bašte neostvarenih dečijih želja?

Usnuti ljubav,zarobiti sreću,dotaći rukom nebo,

ili je previse tražiti ovoliko za ono sto život zovemo?

Umorna sam jako. Da li je vredelo truda disati?

Pitam se nesvesna dok mi sa perona odlazi

poslednji voz dok sedim u ćekaonici snova.

Izgubljeni biser

Sam me đavo pozvao i naterao

da se zagledam u duboko plavo more

da dohvatim školjku koja me je

svojom jednostavnošću očarala.

Nadala sam se,potajno očekivala

da ce mali nežni biser iz nje

sijati nekim čudnim sjajem u mojoj ruci.

Miris mora,vetar u kosi,sloboda u plućima,

pusta nemirna želja me pozvala.

Duboko sam zaronila boreći se

sa to malo vazduha što život mi je poklonio.

Nespretnoj iskliznuo mi je,potonuo,

od prevelike želje ostao zauvek izgubljen.

Zaslepeo me je očajnu njegov sjaj.

Odustala sam olako bez borbe

posle par neuspelih pokušaja.

Odavno već ne verujem u ljubav,

u ljude,ili oni ne veruju u mene,

zar je to više važno,

ljubav je odavno postala izvikana stvar.

Izlizala se od silne upotrebe.

Niko mi već dugo ni iz šale

ne baca bisere pod noge,

nema više onih dragih, skupocenih.

Preumorna da zaplivam u vodama

koje više ni ne poznajem dovoljno,

pod uticajem straha od neuspeha,

okvasim ponekad noge da osetim onaj nemir

zbog koga sam nekada u snove verovala

i išla slepa za njima u plave dubine.

Mnogo toga odavno već nema smisla

jer izgubljeni biser ponosno sija na njenom prstenu,

dok u mom oku ponekad zatreperi

njegov stari sjaj i slije se niz obraz.

Ima li pilota u avionu ?

Ha,kažem preponosno, uspela si nesrećnice,

srce ti je konačno prazno, šuplje,

( ne brojim više ovakve glupave izjave)

te moje budalaštine sve do jedne

do prve nove šamarčine kojom me pokosiš

nekom svojom malom banalnom rečenicom

( reči jesu tvoje igračke )

a znam pouzdano da iz svake nešto urla,doziva.

To opojno polje makova navlači me

da ponovo srljam u ponor

koji naravno samo ja mogu stvoriti

( kako tebe tako divnog optužiti ? )

Svi smo mi kovači svoje šugave sudbine,

jada, čemera i septičkih jama koje golim rukama

sebi u inat kopamo dok nam prsti ne prokrvare.

Obuzdaj me kako samo ti umeš i znaš,

otimam se kontroli leta i ulećem

u najcrnje oblake svog turbulentog života.

Budi bar jednom istinski kapetan leta

pa mi dozvoli da uživam u oblacima

bez prinudnog sletanja u najavi.

Nahrani me svojim čarobnim egoizmom

trepćući okicama i svim onim što čuvaš

u svojoj crnoj kutiji sebično od drugih.

Jednoga dana kada nađu moju olupinu

( koja je to fizički odavno postala )

na nekoj prelepoj livadi moje mladosti

na kojoj sam se zaigrala kao mala,

sahrani me molim te u njoj

da umesto bika Ferdinanda

kada iz inata samoj sebi postanem zombi

udišem to predivno cveće nikada omirisano.

utorak, 9. listopada 2012.

Tramvaj zvani želja

Nepotrebno, ali posve zasluženo postao je preskup boravak na ovoj planeti zvanoj život,

jednom platiš na ulazu pa se češeš gde te i ne svrbi,

jer gde si uzalud toliko para dao i na šta si ih bacio ?

Na sve su ovi što ih ljudi zovemo udarili cene sa sve etiketom pazi lomljivo.

Pošto košta vazduh pitam se ovih dana, planinski rezervisan, morski predalek, gradski otrovan?

Nešto me pritiska u plućima, a to isto me guši godinama,

neka bitna pitanja zauvek ostaju bez odgovora,

a ustvari nema ko da konkretno pita.

Pošto košta ljubav ?

Tri kvrgava klikera, jedna krpena lutka, staro biciklo i slamnati šešir moga dede?

Slabo mi ide cenkanje i kalkulisanje, ali to je sve što je duša moja sakupila, očuvala.

Ulažem još par vodenih bojica da ofarba i prikrije sivilo moje životne priče.

Sve je već odavno šarena laža i gde su oni ljudi, priprosti a dobri,

kako se pronalazi zlatna sredina u vladavini zla i moći ?

A jedna stara želja još uvek neprocenjiva, sišla u pete zajedno sa nagomilanim strahom,

pa čeka godinama da tek pod starost dočeka buđenje iz sna.

Nema više potrage za svetom iza duge, posle kiše ljudima preostaje samo da oplakuju sebe

i ovaj svet koji će se uskoro urušiti od bolesti ljudskoga uma.

Ne želim ja da menjam ovaj svet, ne mogu.

Odavno sam shvatila da ono što moje oči vide, što moje srce oseća, i nema neku vrednost sem meni samoj. Rečima bijem bitku da bar želje u nama probude staru strast da je život ništa drugo već jednostavan i lep.

Balać Zorica ©

( tramvaj - prevozno sredstvo u kome je većina mojih pesama napisana i moja velika inspiracija )

Svest

Koliko dugo mogu zadržati dah

kada zaronim u dubinu svoga ponora ?

Zaglavi se čovek u gomili stajskog đubriva

koje su godinama drugi lopatama nasipali

da skinu sa sebe greh neljudskosti

da bi tako oprali svoje krivice.

Ja ovako govnjava spiram već dugo

smrad sa sebe ne bih li povratila

nekadasnji sjaj i skinula nepravdu

nanetu mi dok sam stajala u pogrešnom redu

i čekala da mi čuda sa nebesa popadaju.

Sami smo sebi rake iskopali a drugi

su nam prijateljski pomagali da se lakše zatrpamo.

Sve vode ovoga sveta ne mogu odneti štroku

koja nam se pod kožu zavukla

i sada iz svih naših pora vonja

naša propast, na ustajalo,staro.

Komentari su nepotrebni,zabranjeni,

jer reči bi samo dodale ulje na vatru

lomače koja nam pod nogama stoji.

Dovoljna je samo manja varnica.

Dok bez trunke straha tonem u beznađe

sa telećim osmehom na licu jedino

što sa ponosom mogu reći

je da sam u ovom životu očuvala

svoj čist obraz i visoko podignut srednji prst.

I taj osećaj mi nikada ništa ne može zameniti.

Copyright © Balać Zorica

“Nesrećo”

U svakom tvom novom pokušaju da mi oči

približiš sebi nedostajao je onaj mali deo

zenice odavno otkinut od pogleda,

ukraden i zagubljen u ostacima tvojih misli na nju.

A ja sam se (tad misleći grešna sam)

u pogrešnog čoveka zagledala,

oči su me zavarale,slabost u dahu me je izdala.

Kako sada posle svega na sebe ogrnuti

kaput neuspeha koji još uvek miriše

na ruke koje su te jednom iskreno grille,

kuda ćeš po ovom nevremenu sam?

I brzo zaboravi molim te da ti je ta ista osoba

presvukla lice u osmeh za koji možda nisi ni znao

da postoji pod maskom uličnog zabavljača.

Ostani još malo na vetrometini dragi moj,

poslušaj reći koje kroz vazduh

odnosi vreme u mojim pesmama,rasipa u sitan pesak.

Nesreća nije samo tvoja privilegija nesrećo,

oduvek je bila i ostala moja verna senka.

Ruku pod ruku napustile smo

tvoj izmišljeni svet u nadi

da će te sunce još jednom ogrejati.

Da će to dete u tebi ponovo progledati

kada se jednom za neku drugu isti takav čaroban rodiš.

Topli vetar

Već dugo uporno kidam noktima slovo po slovo

sa svoje kože, kao gnojavu krastu

pokušavam da uklonim starog tebe,

i da udahnem prave reči za novog njega.

Još uvek tvoji tragovi svrbe i peku,

jer so koju nesvesno posipaš na rane

izvlačiš iz rukava kao kečeve

u najvažnijoj partiji svoga života.

Ali pogrešno misliš, osvrni se oko sebe, dovoljno je.

Kockaš se olako tuđim životima

i sebe ulažeš u parče ljubavi i mrvicu pažnje.

Ne želim da te jutrom umivam ne bi li progledao,

nije moj red, proveri najnoviji spisak.

Slep si dragi moj, pogledaj malo bolje,

sa tobom za istim stolom ne sedi više niko,

čak i miševi napuštaju brod koji tone.

I ne, ovaj put me nećeš povući za rukav sa sobom

jer snažan topli vetar duva mi u leđa

i najdraže reči su tu, nadomak ruke,

lepše i veće od šupljine koju za sobom ostavljam.

Dovoljno je samo da pružim ruke,već mi se osmehuju.

Ustajem

Kako biti ponovo,ona ista,

neubrana,slatka,zrela malina,

što ostavlja crveni trag na majici

i na malenom dečijem obrazu?

Kako sebe sačuvati tako malenu a jaku,

spremnu da se ponovo rodim

kada za to dođe pravo vreme?

Prekinuti tanku zlatnu nit što vijori

kroz vrtloge prokletog vremena

i spaja i razdvaja moja osećanja...

Kako ponovo poželeti ljubav

kad ona od sebe nimalo ne daje

već samo uzima i kida na komade ?

Obrisati krvava kolena, ponovo ustati

i kao da se ništa nije ni desilo

krenuti sve trapava iznova...

Da li je to ovaj put dovoljno ?

Da li je vredno ljubavi ?

Nažaost, ili na sreću,

nekako znam da ipak jeste !

Ustajem !

Moj SUD O KUpovini duše (pesme) za želju

Dođi mi neznanče u ovu pesmu po noći,

jer ko za strah u mraku ne sazna živim se ne oseti,

laganim korakom da ne čujem u san mi se uvuci

oprobaj me,nije teško,nežnim mi rečima zagolicaj dušu

dodirni me prstima i oseti želju što piše ti pesmu,

zagrizi i udahni me u sebe svojim dahom.

Ali ne očekuj da olako ti prodajem sebe zarad želje

kada u meni čuči dete koje jedino srcem vidi.

Pesma je to, oseti je svojom dušom kada ti je šapnem na uvo,

naježi se, jer ova je samo tvoja od ljubavi satkana,

iz mraka je izronila na svetlost bez straha.

Pročitaj me, u pesmi sam ti dušu otvorila

pronađi njen smisao sakriven među redovima,

otkrij reči što su prošle noći u jorganima zagubljene

dok su pokušavale da te budnog otrezne

kada si mi objašnjavao šta je muška sujeta.

Ona sada dobija potpuno novi smisao za mene

trag ponude u vazduhu nevoljno štipa mi oči

tera me da od muke pišem, da silujem sebe

rečima što ih još ni osetila nisam,

dok tvoj osećaj požude u vazduhu još traje.

I ostavi me na kraju posle svega nedorečenu

jer ne shvataš da i sama sam od svojih reči satkana,

zbog tebe sam zaronila duboko u sebe, u nepoznato,

jer niko mi do sada takav izazov nije zadao

da napišem (prodam) pesmu (dušu) za želju .

Jedne večeri...

Strpljivo sačekaću veče

da mi te donese sa toplim vetrom.

U tvojim očima skrivena do zore

potražiću malene zvezde da ih upitam

šta šapući ti dok sanjaš.

Na mekanom jastuku od tvoje kože

zanoćiću umornih ruku

koje su celu noć ostavljale tragove

svuda po tvome telu

da te pokislog od letnje kiše zagreju.

Pokriću te pesmom zrikavaca

da lakše utoneš u san

na izmaku teškog dana.

Bdiću nad tobom i kad kiše

najave dolazak oluje

i kad noć prigrli jutro,

ja dočekaću da sunce

pokrije naše misli

i poželi nam novi dan.

Bezdan samoće

Sakupim ispred sebe

umorna od traganja

na gomilu sve svoje dobre misli

kao venčić od poljskog cveća,

napravim maleni srcoliki kalup

od njih za uspomenu,

da jednoga dana

kada za to dođe pravo vreme

po toj modlici oblikujem

ono što već sada mogu

slobodno nazvati tek jadnim

pokušajem da napravim korak

u bezdan svoje samoće

koju zabludom ljubav zovemo.

Pesma o pokušaju (pesma za tebe)

Šta si to od ljudi sakrio

u tim divnim tužnim očima deteta,

možda neku mračnu tajnu,

jer kao da predosećam

da neka teška muka misao ti drži,

a ne usuđujem se da te upitam?

Ipak svakodnevno silno poželim

da te najnežnije kao dete privijem uz sebe

i iz tvojih zenica upijam sve loše misli,

da ti oči ponovo zaiskre lepotom,

da se nov i srećan iznova rodiš.

Ne obećavam nikada nemoguće,

ali iskreno dušom poželim.

Plašim se da napraviću pogrešan korak

u pokušaju da ti lice ukrasim osmehom,

previše žurim, previše tražim, premalo dajem.

Verujem negde duboko srcem

da je spas u rečima koje se kriju u mojim pesmama,

ali me one izdaju, beže mi, prokletnice.

Pokloniću ti jednom pesmu, onu pravu,

onu koja će te voleti od prve do poslednje rečenice.

Samo ako mi dozvoliš da je srcem osetim,

da je u sebi zadržim,da je od čiste ljubavi ispišem.

I poslušaj me dobro i ovo ću u njoj izreći,

da ja olako ne odustajem od toga

da ti oči od loših ljudi spasem i osmeh dečiji sačuvam,

da ti svaku noć stihom ulepšam,

da ti snove, maštu i želje prošaram svojim pesmama.

srijeda, 3. listopada 2012.

Klovnovska šarada

Ajde čik priđi sada ako smeš, ne ujedam zubima još uvek,

ovo moje rame bilo je oslonac mnogim mojim zabludama

što su se nekada ljubavima mogle nazvati

a sada se ( kao ) prijateljstvom zovu.

Da to sam ja, klovn, zabavljač, zamena,

nekako oduvek čekam na sve vas postrojene u redu

da vas podojim majčinim mlekom, po kosi pomazim,

obučem, po ramenu potapšem, smestim udobno u krevet

dok vas slušam kako na njemu ispovedate

svoje želje i hirove, ljubavi i promašaje.

Večita majka, sestra, drug, psihijatar,

šta li vam je to još bilo potrebno,

ah da, možda po potrebi ljubavnica?!

Ostavite me se više krpelji, okanite se, hej !

Ovaj ludi klovn ima još dosta toga da kaže,

da lupi rukom o sto, da vrisne i rastera sve crne vragove

što lažno se prestavljaju dok u moj zagrljaj sigurni tonu.

Ne prodajem više nikome savete za šaku vazduha,

poželim i ja da naslonim rame i utonem u njega,

da osetim sigurnost, da mi se povrati

sve ono što sam godinama nesebično davala.

Žao mi je pacijenti, psihijatrija je zvanično zatvorena,

potpisujem doktorski, iskusno, a moje srce je ponovo

otvoreno za nove izazove, drugačije i sigurnije od tih vaših.

Mante me se više slatkorečivosti, gotova je era promašaja,

vreme je da na nečem drugom vežbam materinski instinkt.

Ponosno dižem ruke u vis od svih vas "nesretnih".

Sitne pitalice duše

Gde su te sitne reči zagubljene u trenutku otete želje,

kako će pronaći put do tebe,od koga su se po noći stidljivo skrivale,

zašto im je strah postao oružje a ne slobodna misao?

Borim se, bojim se i kao da zabranjujem sebi

da te udahnem u svoju pesmu i posvetim ti se

na jedini mogući način otkrivši ti svoje prave želje.

Poželim oživeti nemušte reči koje u rukama

plašljivo držim kao papirnatog zmaja

dok se vetar poigrava sa njima danima

a ja zbunjena ne kontrolišem ništa, ni sebe ni njih.

Kao i taj čudesni zmaj prepustiću se sledećem

udaru vetra, sudbini, i kuda me ponese život ići ću,

život koji sam odavno greškom zaboravila da živim voleći.

A zasigurno znam da je to jedino što želim. Da volim.

Toliko o srodnim dušama

Pogledaj molim te, negde duboko u tebi sakriven od tvojih

najdubljih tajni leži odgovor na sva tvoja teška pitanja.

Zagolicaj svojim čarobnim rečima skrivene želje,

jer znam da to odlično radiš, moraš zavoleti svoj unutrašnji svet,

ne odriči ga se nikada,magičan je ( još uvek ga osećam u stomaku ).

Zalutaj u svoje dubine, u svoje najstrašnije ponore,

istraži lavirinte i iskopaj sve ono divno što je

u tebi nekada s razlogom zaspalo, umrlo (ono što ti u očima vidim ).

Ne predaj se stalnim naletima nemira i nestabilnim putevima života,

tu negde sakriven je onaj tvoj, onaj koji ti snove koči, koga se toliko bojiš,

dopusti mu da ti se ukaže kao obećani spas, jer sam biraš svoj put.

Znam, grešna sam, jer poželim da rukama pomilujem tvoje lice,

da dodirima probudim nadu u tvom usnulom telu. Uzalud.

Nemam nikakva prava da budem tvoj anđeo čuvar,

da te danju za ruku držim, a noću snove od zlih duhova čuvam.

Jer predaleko si otišao od mene mili moj, oprosti mi

moram te osetiti pored sebe nekako ( bar u ovoj pesmi ).

Izdrži još malo, jer sve je u tebi, i ljubav i bol,

saznaćeš odgovor kad za to dođe vreme,

oseti ga dobrotom i lepotom koju imaš u sebi ( jer ja sam je prepoznala )

i izaberi pravu stranu kada budeš pronašao cvećem popločanu stazu.

Od srca ti želim miran i suncem okupan put u lepše sutra,

i ne zameri skitnici što je navratila u tvoj život da ti se u oči na tren zagleda.

Monolozi na pijaci

( sva cenkanja

su doku

- mentovana )

Kakvom li si to anđeoskom čarolijom na tren mi osmehom

očešao lice u prolazu kroz moje snove/životarenje ?

( mada više ni ne sanjam anđele, već đavole,

al ostade mi ožiljak na obrazu srušenog ponosa ).

Da li te je topli letnji vetar namerno

ili tek slučajem doveo u moj pesnički svet ?

( očajnički sam ga dozivala, igrala se veštičarenja,

a u slučajnosti više i sama ne verujem,

kažu ljudi srodne duše se nekako srećom/nesrećom pronalaze ).

Uvukao si mi u krhko, ranjeno telo nove boje,

boje životne radosti, boje nebeske duge,

naveo/zaveo da verujem u Tvoj drugačiji svet,

da ga gledam Tvojim očima gde je sve bilo moguće,

i da ga bar na kratko zavolim,

ma dobro je, nisi ti, sve sam ja sama, priznajem.

( a ko da dete zna da stane kad se jednom zaigra igračkom,shvataš ? )

Upalio si na kvarno,

( a kao da se ja nisam pitala,a kao nisam ? ! )

želje sakrivene ispod maske moje umorne duše.

( izazvana da na pijaci duša/pesama kupujem i prodajem

za male pare ljubav/strast, tako sam lepo nasela,

sa uživanjem se cenkala, milina trgovati ).

A onda iznenada kao što je i zalutalo

zubato sunce nestade, nebo promeni svoju odluku

i zamrači mi pogled kišnim i nemirnim olujnim danima.

( i sve opet postade crvljivo, isto, pusto, otužno,

tek jadno životarenje koje neki s ponosom život zovu ) .

Tek po negde na/u telu ostade trag/ožiljak

i na par sekundi upaljeno svetlo nade

u tužnim očima žene koja i dalje veruje u čuda

( jer ako ne veruješ u ljude kako ćeš se i sama čovekom/ženom nazvati,

jer ako ne veruješ u ljubav pa zašto onda uopšte postojiš/živiš, čoveče/ženo ? ).

A možda sam samo trebala da zatvorim oči na sve to

( odreknem se vida ),

da ugušim srce u grudima

( odreknem se sebe ),

pa i sve da sam možda

( jer ne znam jesam li, ali jesam zar ne, reci ? )

pogrešno radila, opet bih ponovila to isto pogrešno, opet !

( pogrešno, ali moje, jer tako ja Volim, jer tako ja znam ).

Ne žalim, ne želim, mada ustajem

umivena tišinom koja je iza tebe ostala

( e nju tek što ne volim,

škripi i lupa u šerpe nevidljivim kašikama glupave sudbine

i ama ništa, baš ništa mi ne govori o tebi )

a ne volim/ne želim neobjašnjene stvari

( mrzim ... )

jer tačka je tačka i nju jedino osećam/prihvatam,

samo da se razumemo !

( i to bez cenkanja ovaj put )

Potraga

Nepredvidljiv tok mojih neobuzdanih misli

odveo me je tamo gde ni sama nisam očekivala

trčeći uz stepenice besciljnog i trenutnog ludila.

U bespuću nesrećnog i dugotrajnog isčekivanja sreće

gde se i moja mašta odavno zagubila

tražim izgubljene reči ne bih li se vratila sebi,

onoj od koje redovno bežim.

Vuče me loša navika unazad

a trome i šeprtljave noge zapinju

o najsitnije kamenčiće dugačke putanje života,

ali sama želja da povučem crtu

i vratim se pravoj sebi

bez odliva realnog i priliva nepotrebnih strahova

gura me natrag u drugi, onaj stvaran, sebičan svet.

Po ko zna koji put besciljno lutanje, brisanje prašine

krvavim kolenima i prazan hod uznemirenih misli

utiče na mir moje sitne duše

lomeći je na nepovezane delove.

Jedna na drugu u čudnom, ali čarobnom nizu

sve ostale prazne misli ponovo dobijaju novi smisao

i svi se putevi ponovo otvaraju,

da kad jednom kao nekada, kada ponovo budem spremna

da svojim prvim jutarnjim uzdahom

obojim dan u lepše boje

zakoračim iznova među ljude bez straha

da li ću ljubav pokloniti onome koji to stvarno i zaslužuje.

Ironija čekanja

Kako mi se tek tako (iz ruku) omaklo

grešiti godinama na istim jednostavnim stvarima,

na takozvanim čarobnim mestima, sa jednako sličnim ljudima,

ponovo i iznova hvatati za konce kanapa (par sekundi pre pada) ?

Mora da je ipak do mene nesrećne, glupave,

ponavljam (kao ptice ponavljam) greške/reči , a nikako da zastanem,

da zakočim (izgleda da nikada neću naučiti kako se vozi ta divlja mehanička sprava.)

Gde li mi je mozak bio tih zaludnih dana, na kom je pašnjaku letovao,

zelenu travu grickao iz zabave/zablude

zaboravljajući na ono nevidljivo u meni (mislim da se ponos zove) ?

E vala nećeš više ni na moru letovati, noge brčkati u toploj vodi,

na toplom vetru (prevarantu starom),

dok pirane slobodno u mutnoj vodi glođu tvoje još mlado meso.

Zapljunem ponekad (ponekog) u pesmi iz besa, iz inata,

a kad bolje zagledam (obrazom) popljuvah po samoj sebi svaki put (kiselinom).

Nikako da sebi kapke podignem i kažem poneku lepu reč

o uspavanoj duši što nije znala da se (sem jezikom) pohvali i da se (sem pesmom) raduje,

što zaboravlja paletu (ljubavnih) boja koju zasigurno srcem dobro poznaje.

Nikada se iz lošeg dobro nije rodilo (osetim kako me peckaju tvoje/vaše lažljive reči),

svaka prava voćka ucrvlja kad tad, dok čeka svoj red da sazri.

Jednom će u mojoj bašti od radosti proklijati i neko dobro,

zlatno zrno (ne nadam se previše, realno govorim, pesma je to).

Čekanjem (zaludnim) znam ubiću osećaj, da kada jednom osetim tu slast u ustima,

taj slatkasti, opori ukus nikada više neće i ne može biti ponovo isti (a to mu je za sada jedina draž).

Šansa

Čujem te

i iznova osećam ove vrele noći kroz svoj uzdah,

toplim mi poljupcem u obraz ogreješ dušu,

okreneš se i samo ostaviš hladno telo u grču

da se inje po njemu nakupi dok ga svetlo nade

napušta.

Nikada nisam ni pomislila

da bol u tišini odjekuje glasnije

od same volje.

Muzika samoće u mojim ušima

ima svoj najveći koncert za jednu osobu,

bubnjevi sviraju večeras samo u moju čast.

Udahnem vazduh

a pogled mi se orosi sitnim kapima,

izdahnem jauk a on kao eho odjekuje

pod mojom kožom

gde si se jednom zavukao i tamo ostao.

Ne prestaje čak ni magičan zvuk violine

koji me je opčinio da pod oblakom sa kišama sanjam,

da rukama išaram dugu na nebu,

da ponovo verujem i znam.

Samo i jedino zato da sebi pružim još jednu šansu

za prvi pokušaj,

da dozvolim,

da osetim,

da ponovo kao nekada volim.

Da poverujem u to da negde konačno i Ja pripadam,

a ne da doveka noćima suludo jurim zvezde po nebu

i molim ih da se ponovo ukrste,

sudare i povrate mi onaj stari sjaj u oku,

i da ih više očajnički ne kunem

da nas nekim čudom opet povežu.

Jer u čuda još uvek verujem,

sanjam,

a san je već pola čuda u samom čoveku.

Talasi

Razmišljam često o tome kako mi je svejedno ko si i šta si,

ako je to jedino u ovom momentu bitno da ponovo volim.

Neko kao ti nedostaje mi da osveži rosom moje jutro,

da okupa lice prvim osmehom.

Nije ova pesma o ljubavi, veruj, jer nije

čak ni o prijateljstvu, ona to nikada nije ni bila.

Teško je izreći reč poraz kada ti sreća izmakne nadomak ruke,

i to baš onda kada ti se učini da ti je najpotrebnija.

Kada ti snovi na momenat postanu stvarnost, kada veruješ, osećaš,

a osećaj koji poznaješ od ranije te naizgled zavara.

I sva ta magla koja se nakupi oko očiju ne čini ti se tvoja,

nego tuđa, a ti ne vidiš, slep si,

jednostavno ne vidiš dalje od onih lepih, prostih i jednostavnih stvari.

Ne znam više šta je sreća, ni šta je to neljudsko

u ljudima da zamazuju oči jedni drugima.

Ne razumem takve ciljeve, ne poznajem takve postupke.

Možda su mene pogrešno učili da je iskrenost

ono jedino što naše duše postavlja na pravo mesto.

Možda je ipak i ovaj život samo san, samo jedan stepenik ka širini,

ka prostranstvu koje sami stvaramo, za koje se borimo,

za koje svaki dan iznova umiremo,

verujući da ćemo se jednom iz svega toga izvući srećniji.

Možda jednog dana ipak saznam pravu istinu o tebi.

Za sada je sve laž, ćutanje, obmana, a ja,

ja jednostavno živim tako, jer takav je život,

ili plivaš ili potoneš u sopstvenim lažima.