Pepeo

Nisam se sebična Ja nikada usudila rukama te nežno dotaći,

da te kojim slučajem ne uplaši ovo odvratno sivilo na njima,

jer prljave one su i garave od gomile crnog pepela,

a sve što sam Ja ikada njima dotakla u garež se pretvorilo,

nestalo, isparilo, kao da uopšte postojalo nije.

Nisam te nikada Ja čak ni ovlaž u obraz poljubila,

od prevelikog straha da ne otopim tu veliku santu leda

koju ponosito nosiš u svojim grudima,

a ja, ja u vatri sama od sebe sagorevam,

od vatre ću verujem jednom i skončati.

Nije to samo čisti, pusti strah, to je prokletstvo, nekakva sudbina,

da sve što Ja ikada poželim nekim čudom mi izmakne,

utekne, i samo se odbije od mene,

pokupi moju svetlost i izgubi se sijajući u mraku,

obasjavajući nekom drugom put.

A Moj put oduvek bio je trnovit i strm,

i predugačak je za jednog slepog sanjara koji samo ljubav želi,

dok mu srce gori i vremenom će se i samo od želje u pepeo pretvoriti.

Zorica Balać ©