Traganja

 

Gde li sam ovoga puta krenula, ne pitaj me molim te,

garantujem ti svojim srcem da ne znam ni taj,

ni većinu inače logičnih odgovora ?

Tromo vučem za sobom kutiju od zaostalih snova i ustajalog vazduha,

a znam da nimalo nemam želju da je ponovo vidim punu.

Ponekad i praznina dobije čudan prizvuk pobede,

i to tek onda kada pogrešne stvari dobiju pravi smisao

u jednom do tada iole normalnom životu.

Časno i jedino, postaje ti važno da odeš, da pobegneš,

da spaseš sebe od sebe, ako uspeš da pobegneš od njega. Ali gde?

Nisam nikako svoja od kada ponovo verujem u tu lažnu,

trulu, sreću koja dolazi nekim čudom preko noći.

Uzele su me neke loše sile pod svoje i sada usamljena

sedim u jednom ćošku i čekam da sve oko mene izgubi tvoj oblik

i dobije jedan novi, drugačiji smisao, za koji znam da je već odavno zapisan.

Prihvatam realno sve ono što mi stvarnost baci pod noge,

jer želim da verujem da sve ono što u životu ne znamo,

nikada nam ne može direktno ni naškoditi.

Ubija samo slepa ljubav i svi ti izgubljeni ljudi koji hodaju bez cilja.

Dok samoća delom usporava bol koji je i onako svima neizbežan.

A život bez trunke bola je kao glavno jelo bez slatko- kiselog sastojka.

Balać Zorica ©