Iluzionista

Sve će to, verujem, kad tad, doći na svoje,

i ništa ti se tvrđe ne obije o glavu kao bumerang

kojeg baciš u prazno ne razmišljajući,

jer ipak na kraju u životu ispadne tako

da svako dobije svoje po nekoj zasluzi.

Nije to sudbina, niti neka kletva starih baba,

nego jednostavan sled stvari na čovekovom životnom putu,

kada naglo izgubiš smernice o tome šta je istina a šta zabluda.

Sve mi na oko dobre stvari okreneš trikom u svoju korist,

pokriješ mi kao mađioničar glavu crnim velom, bajaš,

navlačiš me slatkim rečima iz rukava izvučenim,

šapućeš mi na uvo neke tobože magijske pesmice,

uvučeš mi se svojim konstantnim dodirima pod kožu.

Upališ vatru u mrklom mraku jednim pokretom ruke,

oboriš me s nogu pogledom i ne daš mi da dišem.

U njemu sam đavo stanuje pomisliš,

a on nastavlja da se i dalje nevino smeška,

onim očima izgubljenog deteta, varajući te.

Sumlja te naizgled otrgne iz prokletog sna

gde shvataš da polako gubiš sebe u svemu,

i tada jedino čemu težiš je da ispraviš svoju grešku

i pobegneš od tog prokletstva kojim si opčinjena.

A noge, kao okovane lancima, nepokretne, ukopane,

jer predugo stojiš u mestu čekajući da se samo da,

nešto što uzalud tražiš od pogrešne osobe.

Pogledaj, probaj, okusi, vazduh je napolju sigurno čistiji,

dovoljno je samo da otvoriš prava vrata

i jako ih zalupiš za sobom kada napustiš ovu iluziju,

da ostaviš iza sebe trag koji će ti odzvanjati u ušima

da je za svaki slučaj nikada, nikada ne zaboraviš.

Balać Zorica ©