Ironija čekanja

Kako mi se tek tako (iz ruku) omaklo

grešiti godinama na istim jednostavnim stvarima,

na takozvanim čarobnim mestima, sa jednako sličnim ljudima,

ponovo i iznova hvatati za konce kanapa (par sekundi pre pada) ?

Mora da je ipak do mene nesrećne, glupave,

ponavljam (kao ptice ponavljam) greške/reči , a nikako da zastanem,

da zakočim (izgleda da nikada neću naučiti kako se vozi ta divlja mehanička sprava.)

Gde li mi je mozak bio tih zaludnih dana, na kom je pašnjaku letovao,

zelenu travu grickao iz zabave/zablude

zaboravljajući na ono nevidljivo u meni (mislim da se ponos zove) ?

E vala nećeš više ni na moru letovati, noge brčkati u toploj vodi,

na toplom vetru (prevarantu starom),

dok pirane slobodno u mutnoj vodi glođu tvoje još mlado meso.

Zapljunem ponekad (ponekog) u pesmi iz besa, iz inata,

a kad bolje zagledam (obrazom) popljuvah po samoj sebi svaki put (kiselinom).

Nikako da sebi kapke podignem i kažem poneku lepu reč

o uspavanoj duši što nije znala da se (sem jezikom) pohvali i da se (sem pesmom) raduje,

što zaboravlja paletu (ljubavnih) boja koju zasigurno srcem dobro poznaje.

Nikada se iz lošeg dobro nije rodilo (osetim kako me peckaju tvoje/vaše lažljive reči),

svaka prava voćka ucrvlja kad tad, dok čeka svoj red da sazri.

Jednom će u mojoj bašti od radosti proklijati i neko dobro,

zlatno zrno (ne nadam se previše, realno govorim, pesma je to).

Čekanjem (zaludnim) znam ubiću osećaj, da kada jednom osetim tu slast u ustima,

taj slatkasti, opori ukus nikada više neće  i ne može biti ponovo isti (a to mu je za sada jedina draž).

Copyright © Balać Zorica