( nepotreban) Strah

Ne pišem ti nikako, oprosti mi, previše je razloga, verujem nebitnih,

i tako teško je, jer izjeda me iznutra neki dubok i čudan strah

da iz sebe tako olako izbacim sve o tebi na papir.

A opet da me sada neko upita da ga razumno definišem i objasnim,

to čak ni sama ne umem zbog tog istog velikog straha od straha.

Pišem ja učestalo samo o svojim izgubljenim danima,

satima, životu, ma kakvom životu, o neživljenju,

ako takva užasna reč i postoji u rečnicima.

Teško mi ovih dana od ruke polaze sve te glupe definicije

koje karakterišu sve moje promašaje

i tek po neku, malu, ali nebitnu pobedu.

Jednostavno neće, jer ne dam ih,

čuvam ih, puna mi glava lepih reči,

a te ružne ne puštam više napolje,

i srce mi je ponovo srećno, nekako punije,

jako lupa, lupa kao što nije nikada pre,

ili opet umišljam da znam da volim.

A strah me da te volim,

od prostog straha od sebe,

tebe, celog sveta, od čiste ljubavi.

Mislim da je ipak to razlog.

Ne dam na papir taj čisti osećaj srca,

želim ga sebično za sebe, tebi ga pokloniti,

na neki novi, ovaj put drugačiji način.

I zato izvini što ti ne pišem,

da kao malo dete mislim o tebi,

da ni jedan dan bez tebe nema neki smisao,

da sam ponovo srećna,

da dišem slobodno punim srcem,

da se smejem najlepšim osmehom,

da moj san ponovo kroz tebe živi.

Molim te, i hiljadu puta izvini

što si mi drag pa ti ne pišem.

Jer nekako znam,

ispričaću ti to sve jednoga dana,

a do tada psssst....

Balać Zorica ©