Ispod sedmog oblaka

Ne vidim ga, samo naslućujem,

jer u očima ti munje ubijaju moje sitne želje,

a tu je, u vazduhu, na jastuku, u mislima

na tvojim rukama zastao je strah,

kožu mi dere, usta mi suši,

korake za čitav život skraćuje.

A negde ispod sedmog oblaka

tek sam juče po prvi put zastala da popričam

sa svojom detinjom znatiželjom I

ponovo popljujem sve ono od srca otkinuto.

Ne dodirujem te očima jer ponovo si daleko

tek silueta pod plavim nebeskim svodom

gde sam jednim korakom zalutala.

Očeši se o moje rame u prolazu

sa osmehom koji kao da zaboravljam,

ostavi me ponovo bez reči

kad rukama ti odmahujem neverujući.

Obuzdaj sve ono što je nekada umrlo

a ponovo rođeno ispod jednog oblaka,

po kojem sada hodam kao slepac

a vičem ponosno da bila sam ljubav.

Balać Zorica