Još jedna o tim, nekim bitnim stvarima duše...

Nisam li te, pitam se, uzalud otkrila u umornoj od ljubavi pesmi,

pa da sada učauren stojiš tamo negde sam u daljini,

dok čekaš da se paučina iluzije nakupi po svim mojim rečima

koje su te jednom iskreno u njoj zavolele.

Ne želim i ne dopuštam više sebi da to bude putokaz i izlaz,

znak da me osećaj ponovo zavarao, da me sopstvena reč kukavički izdala.

Kako sam mogla tek tako, čini se olako, prodati i pokloniti,

u blato prosuti svoje reči slučajnom prolazniku,

toj nepresušnoj inspiraciji koja me obuzela preko noći.

Otela mi se jedna grešna misao i želja u oku me ponela da ti pišem,

ali me srećom razum i ponos naterao da osećaj ugušim, sakrijem.

Znam da je u pitanju taj jedan trenutak kada ti u glavi sevne

i više ne znaš šta radiš, ni ko si bio do tada,

i kada te sve oko tebe savlada i vid ti pomuti,

ogluviš i nesvesno skreneš sa puta na neki misliš, lepši, ali lažni put.

Žalim, priznajem, po koji put iznova, što verujem ljudima,

ali me u celoj priči zabolela jedna istina i jedna laž,

i reči koje već dugo od sebe sakrivam moraju negde isplivati.

Kada pogledam duboko u sebe i potražim inspiraciju,

jedino što mogu da pronađem si ti, a o tebi, ne, o tebi ne mogu pisati.

Želim u svojim pesmama lepotu i mir, harmoniju i ljubav,

a ne očaj i sažaljenje, pre svega u njima želim istinu.

Želim da za promenu pesmu posvetim nekome

ko veruje u mene i ko me iskreno i bezuslovno voli.

Malo li je, ali do srca je samo, moga srca.

Copyright © Balać Zorica