Zamisli

 

Zamisli moju dušu, velika i poluprazna grobnica,

niti mesta da u njoj sedneš, niti da prenoćiš,

u kišnici moga oka samo se nebo ogleda s jeseni

kada s oktobrom probudim neke žive rane.

Preko noći uvuče mi se jesenja košava u kosti,

i dok sanjiva drhtim, zalazi mi u dubine,

otkriva mi svu svoju širinu, melodiju vetra,

kao kad srce ispuniš iznenadnom ljubavlju,

onom pravom, neočekivanom, s nevericom dočekanom.

Uplašiš se jer kao da ne znaš ni sam,

da li je telo i osećaj pod kožom onaj tvoj, pravi,

ili je sve to prolazno i usputno kao i vetar

koji dolazi svake godine u prohladnu jesen,

pa mora biti onako kako biti mora,

onako kako je sve oduvek bilo,

jer jesen najavljuje pustoš pred zimu.

Zapitaš se da li je zapisano negde

da ti duša toliko dugo luta prazna,

sve dok je jednom vetar ne umiri svojom jačinom.

Zamisli dvoje, zamisli nas, zamisli ljubav,

ništa nije tako daleko kao san koji zamišljaš

u poznu jesen pred sam dolazak zime,

ništa nije tako prazno kao hladan dlan i promrzlo lice

koje čekaju da zamisliš i da ih zavoliš.

Zamisli pokušaj sreće u svom praznom životu,

pomakni se s mesta, maštaj, oseti san,

jer sanjaš bolje nego ja, oči su te odale.

Nikada se nisam odužila vetru što me je ponovo učinio živom,

nisam, a probala bih da mu izađem u susret raširenih ruku.

Ne odustajem, ma koliko delovala hladno i zatvoreno za svet oko sebe,

jer znam da mali plamičak u meni uvek veliku vatru razgoreva.

Zamisli je, oseti je, i u tebi je,

san u dvoje budi onu jesen davno zaspalu u meni,

jesen kad se jedna ljubav rodila,

i sve dok je ove tuge u meni sreća je uspavana,

zatvori oči, zažmuri, sanjajmo isti san.

A ja ću ti pružiti ruku da je zagreješ,

a ja ću ti pružiti dušu da je umiriš,

pokloniću ti srce da ga svojim ispuniš.

Ne želim više tuđi život da zamišljam,

uhvati vetar, zaigraj, neka te osećaj ponese,

pomeri me sa vetrometine,

ugrej me, pokušaj, dolazi zima.

Balać Zorica ©