Izgubljeni biser

Sam me đavo pozvao i naterao

da se zagledam u duboko plavo more

da dohvatim školjku koja me je

svojom jednostavnošću očarala.

Nadala sam se,potajno očekivala

da ce mali nežni biser iz nje

sijati nekim čudnim sjajem u mojoj ruci.

Miris mora,vetar u kosi,sloboda u plućima,

pusta nemirna želja me pozvala.

Duboko sam zaronila boreći se

sa to malo vazduha što život mi je poklonio.

Nespretnoj iskliznuo mi je,potonuo,

od prevelike želje ostao zauvek izgubljen.

Zaslepeo me je očajnu njegov sjaj.

Odustala sam olako bez borbe

posle par neuspelih pokušaja.

Odavno već ne verujem u ljubav,

u ljude,ili oni ne veruju u mene,

zar je to više važno,

ljubav je odavno postala izvikana stvar.

Izlizala se od silne upotrebe.

Niko mi već dugo ni iz šale

ne baca bisere pod noge,

nema više onih dragih, skupocenih.

Preumorna da zaplivam u vodama

koje više ni ne poznajem dovoljno,

pod uticajem straha od neuspeha,

okvasim ponekad noge da osetim onaj nemir

zbog koga sam nekada u snove verovala

i išla slepa za njima u plave dubine.

Mnogo toga odavno već nema smisla

jer izgubljeni biser ponosno sija na njenom prstenu,

dok u mom oku ponekad zatreperi

njegov stari sjaj i slije se niz obraz.

Copyright © Balać Zorica