Talasi

Razmišljam često o tome kako mi je svejedno ko si i šta si,

ako je to jedino u ovom momentu bitno da ponovo volim.

Neko kao ti nedostaje mi da osveži rosom moje jutro,

da okupa lice prvim osmehom.

Nije ova pesma o ljubavi, veruj, jer nije

čak ni o prijateljstvu, ona to nikada nije ni bila.

Teško je izreći reč poraz kada ti sreća izmakne nadomak ruke,

i to baš onda kada ti se učini da ti je najpotrebnija.

Kada ti snovi na momenat postanu stvarnost, kada veruješ, osećaš,

a osećaj koji poznaješ od ranije te naizgled zavara.

I sva ta magla koja se nakupi oko očiju ne čini ti se tvoja,

nego tuđa, a ti ne vidiš, slep si,

jednostavno ne vidiš dalje od onih lepih, prostih i jednostavnih stvari.

Ne znam više šta je sreća, ni šta je to neljudsko

u ljudima da zamazuju oči jedni drugima.

Ne razumem takve ciljeve, ne poznajem takve postupke.

Možda su mene pogrešno učili da je iskrenost

ono jedino što naše duše postavlja na pravo mesto.

Možda je ipak i ovaj život samo san, samo jedan stepenik ka širini,

ka prostranstvu koje sami stvaramo, za koje se borimo,

za koje svaki dan iznova umiremo,

verujući da ćemo se jednom iz svega toga izvući srećniji.

Možda jednog dana ipak saznam pravu istinu o tebi.

Za sada je sve laž, ćutanje, obmana, a ja,

ja jednostavno živim tako, jer takav je život,

ili plivaš ili potoneš u sopstvenim lažima.

Copyright © Balać Zorica