Šansa

Čujem te

i iznova osećam ove vrele noći kroz svoj uzdah,

toplim mi poljupcem u obraz ogreješ dušu,

okreneš se i samo ostaviš hladno telo u grču

da se inje po njemu nakupi dok ga svetlo nade

napušta.

Nikada nisam ni pomislila

da bol u tišini odjekuje glasnije

od same volje.

Muzika samoće u mojim ušima

ima svoj najveći koncert za jednu osobu,

bubnjevi sviraju večeras samo u moju čast.

Udahnem vazduh

a pogled mi se orosi sitnim kapima,

izdahnem jauk a on kao eho odjekuje

pod mojom kožom

gde si se jednom zavukao i tamo ostao.

Ne prestaje čak ni magičan zvuk violine

koji me je opčinio da pod oblakom sa kišama sanjam,

da rukama išaram dugu na nebu,

da ponovo verujem i znam.

Samo i jedino zato da sebi pružim još jednu šansu

za prvi pokušaj,

da dozvolim,

da osetim,

da ponovo kao nekada volim.

Da poverujem u to da negde konačno i Ja pripadam,

a ne da doveka noćima suludo jurim zvezde po nebu

i molim ih da se ponovo ukrste,

sudare i povrate mi onaj stari sjaj u oku,

i da ih više očajnički ne kunem

da nas nekim čudom opet povežu.

Jer u čuda još uvek verujem,

sanjam,

a san je već pola čuda u samom čoveku.

Balać Zorica ©