U čekaonici

Kako ću sutra na oči onome gore

ili onome dole kad dođe moj red?

Na ovaj put krenula sam bosa,rođenjem

žigosana samo svojim imenom i prezimenom.

Bleda silueta od žene,ogoljena do kostiju,

svačija i ničija igračka,lomnjena vetrovima

što joj kroz prazna rebra godinama

prave promaju šibajuci mali crveni organ.

Silovana duša od raznoraznih paćenika

koji su je iskoristili da im ulepša šareni okvir

od praznine i slamnatog pruća

dok su ganjali i plašili ptice na poljima stvarnosti.

Misli uzaludne,nošene,prohujale,

u nepovrat poslate da im se zagubi svaki trag.

Cipele razgažene kilometrima

patnje i neuzvraćenih osmeha,

pohabane od uzaludnog pokušaja daha

da uhvati proleće u vazduhu.

Da li sam zbog toga manje čovek

sa obrazom crvene jabuke,

čistom kao suza koja je redovno

zalivala bašte neostvarenih dečijih želja?

Usnuti ljubav,zarobiti sreću,dotaći rukom nebo,

ili je previse tražiti ovoliko za ono sto život zovemo?

Umorna sam jako. Da li je vredelo truda disati?

Pitam se nesvesna dok mi sa perona odlazi

poslednji voz dok sedim u ćekaonici snova.

Copyright © Balać Zorica