Brojim ti korake dok mi prilaziš,
očiju prikovanih za patos od straha,
tu si ispred mene, ja podižem glavu bojažljivo,
i već negde u visini očiju zasigurno prestajem da rasuđujem normalno,
postajem unezverena i sve u ovoj prostoriji podseća na vožnju ringišpilom,
a znam da nikako ne smem da se pomerim, pustim ili siđem
jer ne kontrolišem svoje pokrete, misli i reči.
U ušima još uvek šumi i odzvanja moje ime koje si izgovorio
i kao u nekoj usporenoj sceni iz filma sve oko mene prestaje da postoji,
kada svetlost kojom obasjavaš prostoriju ispuni moj pogled.
Ni jednu reč više ne razaznajem, samo potvrdno klimam glavom,
a tek posle nekog vremena osetim da su mi usta širom otvorena,
i da ne mogu skinuti taj glupavi kez sa lica.
Iz nogu kreće da se širi neka prijatna jeza ka stomaku,
koja me vremenom parališe, i sve ostalo za mene prestaje da postoji,
ništa više nema onog pravog smisla.
Ostajemo samo ti i ja, i ta divna muzika koja me tera da igram,
da letim, da skačem, da živim.
Samo ti nekim čudom iznova daješ smisao svakom novom danu u koji ulazim.
Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar