Fatamorgana

 

Žedna je ova velika pustinja u meni ostala,

široka, prazna, koraci mi naizgled dugi, lepršavi, laki,

a saplićem se pri svakom pokušaju da ustanem i potrčim,

probam, pa mi reči iznenada poteku svojim putem

da zaliju ovaj suvoparni život, da novu nadu podare,

da krv u srce poteraju, da vene nekim čudom ožive.

Kad cvet ugleda na nebu sunce,

tad razbistri se pogled, a ipak

kad zabeli se na licu veliki osmeh,

strah mi se uvuče u kosti po staroj navici,

držim ga i ne smem da se pustim.

Zapevam kišu dozivajući a glas mi niko ne čuje,

zakukam a eho glasa tužne žene udara u planine,

lomi sve pred sobom, odzvanja i vraća se jači nego ikada.

Koliko je dugačka ova peščana staza

kojom predugo lutam vezanih očiju,

koliko još ima do njenog početka ?

Gde i kada započinje njen kraj ?

Osetim u vazduhu novu želju, ali joj ne verujem,

pa se plašljiva zamislim da li da joj se predam,

a već sam odavno sama, tu, dole, na kolenima,

nemam više oslonac da bi se pridigla,

a ovaj trag koji kao lovac strpljivo pratim danima

sve je dublji, bliži mi je, neverovatno drag.

I sve mi se čini da stvari počinjem jasnije da vidim.

Pred očima slika, u neverici ih trljam,

oaza i osmeh, kiša i velike kapi koji padaju na lice,

a srce ponovo puno, zelena livada, san, tu, nadohvat ruke.

Teško je za poverovati ali nebo će napojiti ovu žednu zemlju…

Balać Zorica ©