Parčence sećanja

  

Dan mi osunča lice jutarnjim zrakom,

krenem nogom da zakoračim u javu

ali me san naglo povuče nazad

i ošamari podsvesnom željom.

Ko na levoj osvane,ne saplete se uvek

o kamenje svojih kozjih staza,

poželi da doživi nedoživljeno

i vrati se nazad da snu dosanja san.

Zakoračim i posrnem na prvom stepeniku,

od neverice protrljam oči i vidim lice dečaka.

Osvesti me njegov nevin,iskričav osmeh

i podseti na to kakav si nekada bio.

U svojoj maloj plavoj haljinici

kojom se vetar nežno poigrava

protrčim pored tebe, za rukav te povučem

ne bi li me primetio šetajući u oblacima.

Glavu dečiju izgubim pa krenem tvojim tragom,

rumena od osećaja koje još uvek ne poznajem,

a znam da želim i moram slepo da pratim.

Mladić i devojka zagrljeni u zimskoj noći,

idila koju ni sneg koji veje ne može pokvariti,

zagledani jedno u drugo ne primećuju nikoga,

slepi od ljubavi veruju u sreću koja im se smeši.

Scena treća,noć,muk ,jedva da te gledam u oči

od zelenog sjaja u njima,znam da je od suza,

zanemim od nemoći,naslućujem dok plačemo zajedno

da me grliš poslednji put u životu.

Prekid filma,dubok uzdah,tup pogled u plafon,

ponovo preživljen najlepši deo života,

u segmentima,kao nemi film doživljen

od srca otrgnut deo,snu zauvek poklonjen.

Copyright © Balać Zorica