Nepotrebno, ali posve zasluženo postao je preskup boravak na ovoj planeti zvanoj život,
jednom platiš na ulazu pa se češeš gde te i ne svrbi,
jer gde si uzalud toliko para dao i na šta si ih bacio ?
Na sve su ovi što ih ljudi zovemo udarili cene sa sve etiketom pazi lomljivo.
Pošto košta vazduh pitam se ovih dana, planinski rezervisan, morski predalek, gradski otrovan?
Nešto me pritiska u plućima, a to isto me guši godinama,
neka bitna pitanja zauvek ostaju bez odgovora,
a ustvari nema ko da konkretno pita.
Pošto košta ljubav ?
Tri kvrgava klikera, jedna krpena lutka, staro biciklo i slamnati šešir moga dede?
Slabo mi ide cenkanje i kalkulisanje, ali to je sve što je duša moja sakupila, očuvala.
Ulažem još par vodenih bojica da ofarba i prikrije sivilo moje životne priče.
Sve je već odavno šarena laža i gde su oni ljudi, priprosti a dobri,
kako se pronalazi zlatna sredina u vladavini zla i moći ?
A jedna stara želja još uvek neprocenjiva, sišla u pete zajedno sa nagomilanim strahom,
pa čeka godinama da tek pod starost dočeka buđenje iz sna.
Nema više potrage za svetom iza duge, posle kiše ljudima preostaje samo da oplakuju sebe
i ovaj svet koji će se uskoro urušiti od bolesti ljudskoga uma.
Ne želim ja da menjam ovaj svet, ne mogu.
Odavno sam shvatila da ono što moje oči vide, što moje srce oseća, i nema neku vrednost sem meni samoj. Rečima bijem bitku da bar želje u nama probude staru strast da je život ništa drugo već jednostavan i lep.
Balać Zorica ©
( tramvaj - prevozno sredstvo u kome je većina mojih pesama napisana i moja velika inspiracija )
Nema komentara:
Objavi komentar