Ispovest jednog poluludaka

I šta ćeš sad bleso jedna, kada ispred tebe fljusnem

ove dve svoje leve ruke i kažem:

Ajde, evo ti ih, radi s njima šta želiš,

hteo si ih, nosi ih kući, poklanjam ti ih.

Hoćeš li me samo bledo i zbunjeno gledati,

hoćeš li se odmah okrenuti i pobeći u nepoznatom pravcu,

hoćes li ih prihvatiti kao svoje i prebaciti oko vrata,

hej bleso moj, hoćeš li ti ikako na mene odreagovati ?

Daj molim te, očajna sam, zar ne vidiš, spasi me bede,

pošalji neki sigurniji znak, ove ne prepoznajem, ćorava sam.

Da li da počnem slučajno da nalećem na tebe na ulici

ili je vreme da se maskiram i krišom te uhodim,

ili da jednostavno pobegnem u svoju kućicu i pesmice ti pišem?

Reci nešto čoveče, aman, kao da pričam sa armiranim zidovima,

a nigde nema ni zvuka ni odjeka, da mi društvo prave.        

I ova bela košulja više nije tako divno bela,

požutela je i počinje strašno da me žulja

kada pokušavam da uvežbam to sa rukama,

teška vežba, nigde ruku, sem iza, pozadi, na leđima.

I sve mi se čini nekako knap dođe ova moja soba,

i ova muzika što dolazi s razglasa previše je retro.

I dani su počeli da se razvlače, sporo mi teku,

nigde sunca na vidiku, a sve oko mene neobično sija.

I stalno mi neki ljudi u sobu navraćaju, kažu poseta.

Kad god im se ćefne. Neće da može više tako.

Rešila sam, sutra je taj dan, da izvedem svoj plan,

i kada opet onaj ružni, matori čika navrati,

pitaću ga ja, i odoh na vazduh, nestajem,

ispariću na sunce da probam, razumećeš,

jer moram da te ovim svojim nesrećnim rukama najače zagrlim,

nemam više šta da izgubim, jel da, jel da ?

Čekaćeš me bleso, hoćeš li ? Čekaj me bre !

Balać Zorica ©