" Nesrećo II "

 

Očigledno je da moje reči više nemaju

previše značajan smisao u tvom životu,

lagano, sa izgubljenim vremenom,

kotrljajući se već zaboravljenim dubinama moje duše,

i ujedno sa mojim poslednjim pokušajem da doprem do tebe,

slomile su onaj nevidljivi zid istog trenutka

kada sam se okrenula od tebe i bacila ih sve sebi iza leđa.

Da li si me ikada samo srcem slušao,

dubinom i ponorima duše ikada pokušao razumeti?

Jesi li me ikada osetio kao svoju,

tu na koži, pod kožom, ikako, ikada?

Da li si me voleo onako usput

kao što se voli mala ptica slomljenih krila

koju neguješ sve dok ne poleti, dok ne ode,

dok je ne zaboraviš kao i sve prolazne, sitne stvari?

U čemu je bila tvoja veličina, kakav si trag ostavio

svojim prolaskom kroz moja sanjarenja?

Zastanem, osvrnem se, a reči još uvek odzvanjaju i vraćaju se,

sa svakom napisanom rečenicom koju sam kidala sa sebe, iz sebe,

dok sam pokušavala da te ubacim pesmama u svoj život.

Ne vredi, osetim, još si tu negde, još uvek me boli sve tvoje,

svaka tvoja reč, svaka tvoja živa rana kao da je i moja postala.

Otisci na sve strane, a ja ponovo hrabra i uverena da sam nastavila dalje.

Čemu se to radujem, čemu se zaludna večito nadam ?

Tačku i dalje, koliko vidim, nisam stavila na tebe i mene.

A opet nije nas ni bilo, samo tu negde između redova

ostadoše tragovi malog požara i poplave koja je kasnije naišla.

Pustoš i goli kamen da ponovo derem kolena,

dok ponovo tražim nemoguće od onoga koji molbe ne sluša.

I danas te još uvek čuvam od svih, mada tako ne deluje,

jer borim se protiv tebe u sebi i ratujem na ničijoj zemlji.

Račun više ne polažem nikome, ni anđelima, ni bogu, ni đavolu,

jer sam se od njih otuđila prvim pogrešnim korakom, samom željom za tobom.

Ne žalim, jer znam da te ne mogu promeniti nikada,

ono što je u tebi, tvoje je, a što je tvoje ostaće uvek isto,

tuđe, suđeno da bude izgubljeno i prežaljeno.

Svega se odričem u korist tvoje sreće

koja ti nikako ne dolazi, koju ne osetiš, koja ne postoji.

Želim ti je bar kao mali dar onome što si mi poklonio,

što si od mene napravio, što si u mene uselio.

Ovaj svet u kome živim, u kome pišem, u kome stvaram.

Svet u kome želim posle svega da ti budem prijatelj.

To mi je dovoljno, na tome ti hvala.

Balać Zorica ©