Tišina ( jer srce nije kamen )

U praznini dana leži sakriven strah

da si preko noći sva svetla pogasio u svojim očima.

Zgrčena ruka već spremna

da zadigne belu zastavu u susret podivljaloj košavi.

Posegnem za zrakom sunca

a tvoj osmeh neočekivano popali sve sveće u kući mojih snova.

Srce na tren odahne i uhvati zalet,

pa zakuca jače i potera svu krv u obraze,

ali plašljive usne zaneme jer danima usamljene osluškuju tišinu koja ih parališe.

Nežni dodir tvoje ruke u prolazu zašumi zvucima proleća

i ispuni prazninu nadom da će eho prolećnoga cveća

odzvanjati u meni jače nego taj ružni osećaj

da te više nema u dubini moga pogleda.

Zorica Balać ©