San od šećerne vune

Dišeš u meni,kradom,osluškuješ,

gušiš me po danu,šapatom,

učauren u mojoj unutrašnjosti,

nestrpljivo očekuješ noć,meškoljiš se,

i dok polako tonem u san ulicama noći,

bliža sam ti tako sanjiva,pod zvezdama.

Upijam te kao suze,u strahu da ne ostane

ništa na javi kada kroz snove zaplovimo

ruku pod ruku,kao da žmurke igramo.

U tačno uvežbanom besprekornom ritmu,

kratkim,isprekidanim koracima,kao vojnici,

prvo ti,a zatim ja,nogu pred nogu,

pratimo put žutom popločane cigle

i sa nijm naš život u prelasku iz noći u dan.

Ja brižna,a opet strastvena,verna,

ti pažljiv,a opet uporan,hrabar,

prošetali smo rumeni putanjom snova

koju kao siročići po danu priželjkujemo.

Iza nas ostali su tragovi zgažene trave,

pobranog cveća,naše melodije ponešene vetrom,

bezbroj reči do sada prećutane,nemoćne.

Nismo se osvrtali na crne oblake

kada smo zagljeni trčali kroz nestvarno

kroz livade koje mirišu na proleće,

zanela nas je čarolija boja i mirisa

koje smo svojim čulima iznova stvarali.

Neće nas više umarati svakodnevne oluje

što vetrom nam po licu bore stvaraju,

cede nas kao prezrelo voće da sok naprave

i ogole nam ruke zarasle u kraste očaja

zenice maskiraju u laž o sreći,ne,neće nikada.

Ti i ja u idealnom svetu iluzije,tu iza duge,

gde sve staze vode kada po mraku zalutamo

živećemo naše male,tajne živote daleko od realnog

gde samoća iz naših vena na kvarno crpi krv.

Savršene uloge odlično pristaju po noći,u senci,

ali polako sa jutrom taj život počinje da gubi smisao

kada nas iznenadi i napusti čarolija nedosanjana

svet koji stvorismo od paučine i snova

šećerna vuna u slast pojedena,igra u dvoje.

Žmurim jer kad otvorim oči zaboleće želja,

ta kutija tajni tako dopadljivo zjapi prazna

a ovo moje naivno,detinjasto srce

tu negde pri dodiru dva sveta

oseti kako nam se ruke na trenutak dodirnuše

i nastavi da sanja budno,od sna odbačeno.

Copyright © Balać Zorica