Grčevito pritežem konce
u strahu da ne popucaju šavovi
velike,crvljive rane.
Toliko sam srasla sa njom i nitima
da se i sama pod tvojim prstima
osećam kao marioneta
u prašnjavom,oronulom pozorištu,
željna da očuvam ono malo
duše,dostojanstva i ponosa
u borbi protiv sopstvenog srca
jer je ishod predstave odavno već poznat.
Padam olako na tvoje varke,
na ugrize zuba koji se pod kožu
zarivaju duboko praveći nove zareze.
Još uvek žare stari ožiljci,
podsećaju na stalni oprez
u igrama bez granica
u kojima priznajem da tako dobro varaš.
Ne nazirem im kraj jer
lukavo me vučeš u svoj svet.
Osećam da konci po šavovima pucaju.
Rane ponovo krvare.
Zatrpana u toj mreži prevara,
naivna,izgubljena ne shvatam
šta Ja uopšte tražim tu.
Bespomoćna urlam u lokvi krvi
tražeci od tebe odgovor i pomoć.
Zapetljana u kanape sudbine
zapomažem da me izvučeš i oslobodiš,
iz staklenog ormara gde držiš
zaključane svoje omiljene lutke.
Za igru…
Copyright © Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar