Nema šanse,
ovaj put neću upasti u zamku patetike.
Družimo se mi redovno,
ona mi se zavlači na kvarno pod kožu,
u pesme,tera me da kukam,
jaučem,zavijam,
kao besno kuče ili ranjeni vuk,
da pričam svima naglas kako mi nedostaješ,
da bez tebe ne znam gde ću,
a ja u stvari ne znam šta ću sa njom,
varalicom.
Tera mi vodu na oči,
ljigave pesme u glavu,
nesrećne horor misli.
Otkopča mi sve dugmiće
i gurne me da me svi vide,
a ja se pokrivam ušima
koliko nesreća i jad iz mene govore vriskom.
Kida mi srce i stiska ga jako,
u pete silazi na pomen tvoga imena,
u glavi mi pulsira
a telom prolaze trnci i jeza,glas mi
nestaje i prelazi u jecaje.
I sve bi to otišlo do vraga
da se ne znamo dobro ona i ja.
Sigurno bih do sad vene isekla,
skočila s mosta,
ostala bez imalo razuma i pameti,
bacila bi mi magiju,
mozak mi pomerila,
u ludu pretvorila,
zatvorenikom napravila,
e,ali znamo se mi,
a ja samo htedoh reći,
ipak mi po malo nedostaješ....
sasvim dovoljno da patetišem u inat!
Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar