Sakrijem te preko dana
od ljudi negde duboko u sebe,
zatvorim sve izlaze da te neko
ne prepozna, ne vidi, ne odnese,
napravim te taocem.
Odrediš tako sebi dan
za odmor pa ležiš i pevušiš
a meni duša miruje,
upija te krvlju u sebe.
Nekada te potera vrag
pa vičeš i nervozno šetaš,
onda se iznenada zaletiš
pa trčkaraš naokolo,
a mene golica,
ne da mi mira tvoj nemir.
Dođu ti dani tuge,
vrlo često dugo, tiho plačeš
a meni jeza telom prolazi.
Tad obično napraviš izlet
do mog srca i pričaš mu
one tvoje priče, znaš one tvoje...
stegne tad, zaboli,
moje srce ne bude uvek jako za dve tuge,
i njega boli ljubav.
Učini mi se kao da čvrsto ga zagriliš,
da zna da si uvek tu za njega
bez obzira na sve što nas deli.
Smešiš se redovno, onako od srca,
iskreno, kao da iznenada zasija sunce
ti uspeš da upališ iskre u mojim očima.
Imaš svu slobodu, uživaš,
takva sam, razmazila sam te,
sve što poželiš ostvarim
a ništa ne tražim zauzvrat.
I onda podne noć, pomislim vreme je,
treba da odmorimo oboje,
zato te puštam da okupaš
mi rečima nadolazeće snove,
pokriješ me tišinom, pokloniš mi poljubac,
pa mi u vazduhu odzvanja
ova pesma koju ti poklanjam,
a budim se iznova sa nadom
da ćeš kao u filmovima
možda jednom
zavoleti svoga otmičara.
Balać Zorica
Nema komentara:
Objavi komentar