Za ovaj ples potrebno je samo dvoje
rekoh i pružih ti ruku sa primetnim
strahom u glasu.
Iskusno kao da to ne radiš
sa mnom prvi put,zauzimaš položaj
i čekaš da moja trema učini svoje.
Nežno me dodirneš i privučeš,
dok mi vazduh polako nestaje.
Osećam tvoju snagu
a strah mi kao struja klizi niz kolena.
Još uvek verujući da ovu igru
igramo oboje nevino
okrenuh glavu od tvoje.
Muzika započe i ja još uvek nesvesna
tvoje nadmoći popustih u tvom naručju.
Vodio si me kao mnogo puta do sada,
vrteo i okretao u poznatom ritmu.
Osetih tvoj dah u kosi
i podigoh stidljivo pogled.
Tog trenutka rasveta,muzika,
ti i ja dobismo neku drugu dimenziju.
Zasvrbe me tvoj uzdah na vratu
i jako zagrizoh usnu.
Tela su govorila umesto nas
uvijajući se u ritmu nošena
nečim što je lebdelo u vazduhu.
Uporno sklanjah pogled
iz straha da u mojim očima
ne otkriješ želju probuđenu
u magičnom plesu.
Muzika prestade,okrenusmo
se jedno od drugog,
sa istim mislima i bez hrabrosti
da se bar krišom pogledamo
istim požudnim očima.
Prekasno je da iz njih istinu pročitamo,
iako nam pokreti govore drugačije.
Da li ćemo ponovo zaigrati
kada se sledeći put susretnemo?
Da li će nas ovaj put pogledi odati?
Marljivo uvežbavam nove korake
za ono što me očekuje,
kada ponovo nađem ti se u naručju
iskusno i samo ovaj put
nosiću naočare za sunce.
Pesmu posvećujem Nataši čija priča mi je bila inaspiracija da je napišem,hvala draga <3
Nema komentara:
Objavi komentar