Tuge

Tugujem, tiho, bez glasa, bez suza, nečujnim jaucima,

u sebi prebiram sve one prethodne neuspehe

što načeli su dušu i sada ovako slepa kod očiju

sakupljam deliće prošlosti očajna, a u nadi

da ću od njih uspeti sklopiti slagalicu budućnosti.

Zaprepastim se kad osetim i pronađem negde u sebi

da najviše zaboli najsvežija rana, jer od kada si nestao

ta čudna ljubav potire sve tuđe reči ikad izrečene,

sva osećanja ikada zapisana, sve moje takozvane ljubavi.

Moje tuge naspram ove postaju nebitne,

kao voda koja izvetri na suncu, i ostavi trag rupe

ova se rana urezala duboko, kao oštrim nožem para,

guši mi srce, uzdahe iz grudi otima, nemire mi vraća.

Ne verujem razumom da boliš tako svež, nedodirljiv

i to bez one prave ljubavi, dodira, osećaja, strasti,

srcem ipak lakše prihvatim da boli samo praznina.

Sakupiću sve nestale parčiće da zatvorim rupe na srcu,

da ne žiga promaja koju uzdasi prave isprekidanim ritmom.

Poslednje parče u tvojim je rukama, ne pita se duša gde su joj tragovi,

I duše ponekad mogu da se sastave od običnih otpadaka negde zagubljenih,

delići se tad nekim čudom zalepe, ali ja sam zalutala na tvoje đubrište

i kopam, grabim rukama, tražeći mali crveni deo, to zagubljeno parče,

nesvesna da tražim na pogrešnom mestu, na kom sam zaglavila,

pružam ti ruku da me iščupaš, iako vidim da zajedno tonemo,

I da je mulj isuviše dubok a mi do grla zatrpani istom tugom.

Copyright © Balać Zorica